„Има један кућерак у Срему,
зидан је од блата из ината,
с погледом на јабланово грање,
и салоном за плакање…“
Пијани од лепоте која се зове песма, људи су се упознавали и крали једни другима из очију срећу. А где станује душа? Тражим то место уз тамбураше, који од луфта праве лепоту, то светло које уму и срећи осветљава пут. Тамбура срце разгали, а кад је глава на небу и у облацима, у звезде се гледа све до зоре. Кажу да болест од љубави најбоље тамбура разуме. Песме и вина Сремцима никад доста и све штима, осим што ништа не ваља. Весела тамбурашка банда изводи сремачке бећарце – “Јој, ала волем, како не би воло, еј да не волем ја би се разболо”… Кажу, бећарац је као отров без кога не можеш да живиш. Овде, у Беочину, на обали Дунава, који тече лагано и вечно на исти начин – чарда, песма и јато белих лабудова. Иако су прошле многе године, све је заправо остало исто, преко реке се бели футошка црква, и скела која има свој устаљени ритам, па се отисну људи часком на другу обалу. Исконска лепота је ту где нема ништа, а има свега, вода и чамци и пој славуја.
Беочин се свио подно Фрушке горе, у горњем делу Срема који се зове вински, а доњи је свињски. За то што су овде засађени први чокоти винове лозе заслужни су Римљани. Марко Аурелије је био пореклом наш Сремац из тадашњег Сирмијума, па је зачетник виноградарства овде. Бермет је једно од познатих вина овог краја, Сремци се хвале да су га пили и гости на Титанику. Деда који ми ово приповеда, седи у гонку и пије сок од зове и багрема, који расте ту, у дворишту. Kаже да су, кад је он био деран, виногради били свуда унаоколо, од лепоте ниси знао ди да гледаш. Подруми пуни дрвених буради, а кад се узбере грожђе, на таљигама се носи у Бачку да се прода, а донесу отуд лубенице. Стижу они са лубеницама назад, сјатила се и трче деца, сва лети ошишана на нулу, а на њих сичу и залећу се гусани – па је то била слика какву нигде ниси мого замислити, равна Кустурици. Онда изађе мајка са метлом од прућа па направи реда. А да је овде било увек богатих винограда, газдачких кућа и лепих Сремица, швигарица, за удају, то се знало надалеко. Закључује да су Беочинци одувек живели од својих руку и памети, правили вино и шунке од двадесет кила, уживали одистински и били пијани од лепоте и красоте, љубави према сунцу и ваздуху фрушкогорском.
Средњовековни манастир и чудотворна икона
Кажу Сремци, живот се креће између онога што хоћемо и оног што морамо, бринемо се око свега, па и макар чега… Тешко је створити, лако срушити, а да је судбина људска као решето, пробушена са свих страна. Проради тај знани сремачки бес и инат, али и сакривена, нежна црта која се ипак може на крају домашити. Све се то помеша у животу.
Да смо на несвакидашњем месту, које и Бог воли, видимо и у манастиру Беочин, смештеном у миру и зеленилу шуме. Манастир се први пут помиње у шеснаестом веку, био је и партизанска болница, да би после годинама напуштен пропадао. И тако све до 1974. када у разорен манастир стижу три монахиње, три рођене сестре – Катарина, Марина и Варвара. Данас су у осмој деценији живота, али када су се замонашиле и отишле у манастир Ћелије, код оца Јустина, имале су 17, 15 и 11 година. Велико је било противљење њихових родитеља, али и непоколебљива одлука девојчица. Када су пре 45 година дошле у манастир Беочин, успеле су да уз много труда и Божју помоћ обнове манастир, који данас изгледа као рајски врт. Игуманија манастира је постала мати Екатарина, много цењена и поштована од народа, а и добитница бројних признања за ширење верске толеранције и очување културне баштине. Манастир је надалеко чувен по Богородици Беочинској, по чудима која се овде дешавају и реци народа који долази по помоћ. Игуманија и сестринство, сведоци су исцељења многих људи који се моле пред чудотворном иконом Мајке Божје. Посебна је прича о сад већ више од хиљаду деце која су измољена од Богородице, за чије су родитеље, као последња нада за потомство, монахиње свакодневно читале молитве, помажући сваком пару који је дошао и не питајући ни које је вере, ни одакле је. Манастир је испуњен дечјом грајом јер се родитељи враћају да се захвале пред иконом Пресвете Богородице и овде крсте своју децу. Чудотворна икона Мајке Божје чуда чини на деци, болеснима, неплоднима и необјашњиве за нас ствари се овде дешавају наочиглед многих људи и монахиња и ништа није немогуће.
У манастиру Беочин налазе се свете мошти владике Варнаве Настића, најмлађег српског светитеља. А у манастирској порти сахрањен је „фрушкогорски славуј“, песник Јован Грчић Миленко, који је име – Миленко, додао по девојци коју је једино истински волео. Диван је и манастирски врт који су направили баштовани из Француске и мала је копија Версајског парка са фонтаном у средини.
Један од најлепших двораца Европе
Полако се приближавам још једном сведоку прошлих времена, грађевини за којом Беочинци жале и сви одреда прижељкују реновирање и стари сјај – то је Шпицеров дворац, овде га зову Стари дворац, а парк око њега Шпицер башта. Један од најлепших двораца Европе, подигнут је 1898. за породицу немачког велепоседника Шпицера, који је био и власник фабрике цемента. Пројектант је био чувени Имре Штајндл, чије је најпознатије дело велелепна зграда Парламента Мађарске у Будимпешти. Шпицерови су пред рат напустили Србију, објекат је национализован, па постаје градска библиотека, дом културе, школа, радио-станица, матични уред, атеље Мике Антића, а напослетку и ресторан. Многи још увек памте дивне игранке на округлом подијуму отворене баште. Стари дворац постаје и званично споменик културе 1997, али ни то га није спасило од даљег пропадања. Данас је дворац препуштен времену, опустошен, једино га филмаџије посећују, а мештани су ипак поносни што је један Клинт Иствуд, фасциниран, снимао овде филм „Ратници“, а Кустурица „Црна мачка, бели мачор“… А кадгод су овде, по парку, трчале срне, шепурили се паунови, па навиру сећања која у душу и срце задиру и пробадају га. Каже ми човек да кад пролази поред дворца мора главу окренути јер боли ко за рођеним. Е, моји Сремци, какви сте, на свету таквих нигде…
Фрушка гора, ова небеска башта, вечно је рађала племените људе, њене трагове носе у души за сва времена, ваљда још од кад је била мало острво у Панонском мору. Над нама се пружила дуга од лепоте, а Беочин заузео место у срцу засвагда. Још кад тамбура засвира „Лепо ти је у нашему Срему, милина је живети у њему“…
С. Мушикић
Добро јутро број 568. – Август 2019.
