Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД ВИНОГРАД: ЗА НЕУБРАН ГРОЗД БЕРАЧИЦИ СЛЕДИ ПОЉУБАЦ

ВИНОГРАД: ЗА НЕУБРАН ГРОЗД БЕРАЧИЦИ СЛЕДИ ПОЉУБАЦ

Виноград тражи слугу, а не господара. Ипак, када чокот роди, то је један посебан осећај који испуњава.

1397
Фото: Shutterstock

Берба грожђа као завршница једногодишњег рада у винограду и последња фаза у стварању сировине за настанак божанског пића у прошлости је имала много наглашенију свечарску, празничну димензију, као уосталом и сваки други посао када се приводи крају, него што је то случај данас. Сматра се да је од тренутка када је уместо мобом, грожђе почела да бере плаћена радна снага и механизација зашла међу винограде, полако нестајала чаролија бербе какву је чувени песник Бранко Радичевић трајно сачувао у својим стиховима, као и њен свечарски дух.

Све је мање оних који памте некадашња времена када су се виногради орили од песме, цике и вриске током бербе, али на срећу, у литеретури је остало забележено како  је у многим виногорјима обављан тај врло важан посао. Карактер бербе међу првима описао је апотекар, виногадар, вински трговац и писац књиге „Историја Срема и Петроварадина“ Франц Шамс у том свом делу почетком 19. века. Бербене забаве, сматра се, прастари су обичаји који потичу још из давних времена, а да су их наши народи прихватили од Грка и Римљана.

Шамс спомиње да „средином или пред крај септембра почиње берба винограда и траје две до три недеље. Све становништво одлази у колибе или виле  у виногорју где се ради, једе и спава“. У наставку он посредно, када истиче да они који долазе из Бачке жупаније у Срем на бербу то не чине због наднице, него због  „слатког грожђа, гајди и веселог необавезујућег друштва“, указује на карактер тог посла.

„Од свих послова“, пише он, „у току године ниједан се, наравно, не обавља са више воље и у бољем расположењу. Расположење и весеље народа исказује се песмом, клицањем и грајом. Све улице и путеви пуни су празних и натоварених кола, чије клопарање се чује до дубоко у ноћ, а  започиње у сам цик зоре.“

И многи други аутори редака о виноградарству и винарству у Фрушкој гори и другим виногорјима у истом тону писали су о берби. Постоје записи из Баната у којима се наводи да је „берба грожђа – права светковина, почињала крајем септембра, након  што се обере кукуруз, кад винограде опрљи први мраз и ‘исцеди воду’ из грожђа да вино буде јаче“.

„Виноград је брала моба. Још у зору се полазило у виноград: кола препуна корпи, укућана, родова и комшија дотичног домаћина полако су се кретала према мокринским засадима винове лозе. У винограду је посао текао уз шалу, песму, довикивања… Моби се берба није плаћала. Свако је после доласка  из винограда, после бербе, добијао корпу или котарицу најлепшег грожђа, а после муљања – слатко вино у бардаку. Вино и грожђе су се носили и комшијама и старима који нису били у берби – обичај који се овде неговао од старина. Наравно, ни сваки грозд у винограду не би био узбран. Греш се остављао за намернике и сеоску сиротињу, која је раније ишла како у грешање, тако и у пабирчење.“

На више места се може наићи  на податак да се некада с бербом није почињало пре Преображења, то јест пре 19. августа. Ово правило било је распрострањено пре Другог светског рата, али се од њега морало одступати због различитих епоха зрења грожђа. Обичај је налагао да се рано грожђе бере од Светог Прокопја, 25. јула, до Преображења. Од Преображења до Мале Госпојине, 21. септембра, брало се грожђе које је ишло у вино, а нешто неумуљног грожђа чувало се за прављење слатког вина. Бебра грожђа од Мале Госпојине до Крстовдана, 27. септембра, даје грожђе за вино, док берба од Крстовдана до Михољдана, 12. октобра, даје грожђе за зиму као суво грожђе или се продаје.

У Иригу је некада био распрострањен обичај, чији обриси су сачувани кроз модерну манифестацију „Пударски дани“. „Од Преображења  па све док се и последњи виноград не обере,  приређиване су гозбе. У тим гозбама изређају се  пудари из свих винограда у иришком атару. Из вечери у вече скупљају се не само чувари винограда,  већ и велики број младих, па се веселе уз кокошији паприкаш. Том приликом се пева, шали, весели до дубоко у ноћ.“

Фото: Adobe Stock

Опис надалеко чувене карловачке бербе,   у обиљу других написа о томе,  оставила је и Видосава Грбић. Она пише да је берба почињала на Крстовдан. „Зато се, пише она, „и служба у цркви обави за време јутрења, да народ може у виноград да иде. Причао ми је  наш свештеник да је то служење литургије за време јутрења у Карловцима остало  још од митрополита Стратимировића. Тога дана по граду је право весеље било. На коње се обесе звонцад и прапорци. Сва се младеж покупи и крене  у виноград уз песму и весеље. Имућнији су узимали гајдаша који је свирао.“

Према том запису Видосаве Грбић из 1951, поља окренута према Дунаву  и истоку брала су се десетак дана раније од осталих. И мала и велика берба, како она истиче, пуне су шале и весеља.

„Ту се бере, пева, игра  и шали. Ако берачици остане грозд, путунџија има право да је пољуби. Грожђе које се одабире за остављање  за зиму, ставља се по балванима и увече носи кући  у котарицама на обраници  или се већ направе евенке у винограду, те се и оне  на обраници  донесу кући. На шест берачица иде један путунџија. Свака берачица  треба на дан да набере возионицу кљука. Дан пред бербу треба изнети судове (реквизите) у виноград. Износе се каде, квеч и путуња. Свака берачица носи суд  за брање, нож или маказе. Берачице сипају путунџији  у путуњу грожђе  из свога суда  и када је путуња  пуна, носи је  у квеч који се над кадом окреће да се измуља. Грожђе измуљано пада у  каду и дрвеном ручком возач сипа у возионицу кљук  који носи кући.“

Филоксера која је „искрчила“ лозу крајем 19. века поделила је виноградарство на две епохе – пре и после ње. Тако се у литератури може наићи на описе појава и обичаја који су владали пре те пошасти или после ње.

Видосава наводи у свом раду да се пре филоксере грожђе муљало у дрвеним муљарама и у џаку цедило, а из каде  се кантама носило у буре. После џака, у употребу је дошао  дрвени прес.

„Израда тих пресова  био је посао карловачких  мајстора колара. После дрвених су у употребу дошли фабрични пресови, а после њих, пред Други светски рат, електрични. Шира – слатко вино,  врло је осетљива  и увуче радо мирис,  зато се пази да су сви судови при подрумарству дрвени, а не од плеха који оксидише. Данас се шира пумпом испод преса директно  пупма у буре“, пише ауторка.

Берба се данас у савремено доба обележава на другачији начин – организовањем манифестација у знак сећања на тај чин. У њима преовладавају забавни елементи, а традиционални обичаји су у понеким заступљени, па тако атрактивно муљање грожђа гажењем од стране девојака може се само понегде видети. То је разлог више да се етнолози позабаве подробнијим  истраживњем бербанских обичаја.

Фото: Adobe Stock

Берба грожђа код Буњеваца

Старији се још, вероватно, сећају чувара винограда, „пудара“, којег су власници винограда запошљавали на своме имању. Чувар, или како су га још називали „субаша“, почевши од зрења па све до бербе пазио је да у виноград не залута ни птица, ни човек. Пољске путеве су поделили међу собом. Чувари винограда су се помоћу бича, карбитне „пушке“ и пса чувара лакше бранили од птица него од људи који се нису бојали ничега. Дешавало се да је сеоски „биров“ имао посла с лоповима. Пудари су били обично старији људи, око шездесет или више година, а живели су у својој или изнајмљеној колиби. Власници винограда су се од ове природне катастрофе бранили тако да су на Цветну недељу на сваки угао винограда заболи једну гранчицу ресе (цицамаце). Веровања у вези са  виноградарством су била везана такорећи уз сваки радни процес. Подручје је било слободно само онда када је већ био познат дан бербе.

У народној обради винограда нема великих промена, као што се ни обичаји у вези с тим нису много изменили. Иако је некада рад у виноградима био много једноставнији, може се навести да се у њему радило преко целе године. Некада су грожђе газили у врећама (џаку), а касније у кадама. Данас грожђе грувају муљалом, а потом га мељу. До 1930-их година се по селу ишло кнечером на два точка, а од комине се још и данас пече одлична комовица не баш скромних малигана. Најинтересантнији радни процес је, вероватно, отакање, јер је газда увек знатижељан каквог је квалитета сок. Он се носи у подрум и сипа у бачве помоћу „фертаља“.

Берба обично почиње на дан кад ораси зрију. Некада је почетак бербе оглашавала велика пуцњава. Овом приликом људи радо помажу једни другима (жене заједно с мушкарцима), па се један виноград обрао за дан-два. Берачи су најчешће и спавали у винограду. То је и за децу био празник, јер су она уживала у томе да се у отвореним бачвама возе пољским путевима до места бербе. Некада је школска настава за време бербе грожђа паузирала.

Деца су најрадије пила сладак грожђани сок – ширу, а одрасли прошлогодишње вино. Берачи су увек били весели: певало се, шалило и подвикивало. Обрано грожђе се у кантама носило у бурад, а то су чинили најјачи мушкарци. Најлепши гроздови сваке врсте су се постављали на листове винове лозе. Од тога су они који су дошли у мобу носили својим кућама, а домаћин је преостале гроздове повезао на једну батину и тако их обесио на таван или у комору. Код Буњеваца је био обичај да се за ову прилику — обично за вечеру — кувао овчји паприкаш. Пудари су после великог бала на крају бербе колима обишли село и сакупљали своју зараду: обично жито и мало новаца.

О баловима и весељима имамо података само с краја 18. века. Средином октобра, на крају бербе, у великој механи се одржао велики бал који је почео песмом „Копа цура виноград“, уз пратњу тамбурашког оркестра. Коњаници или момци су сељачким колима с гласном виком позивали житеље села на „скуп“. Велика дворана је била окићена лампионима и папирним тракама, а на разапетој траци су висили најлепши гроздови. Организатори бала су поставили стражу која је строго мотрила на лопове. Крађом је управљао главни чувар који је викао: „Слободна је крађа!“ или „Крађа је забрањена!“ Увек је било таквих који нису могли одолети лепим гроздовима. Они су, међутим, обично лоше прошли, јер их је „биров“ строго кажњавао. Лопови су морали плаћати новцем. А деца — док су се одрасли веселили — нестрпљиво су чекала код куће своје родитеље да виде што су им тате и маме украле на балу. То је још и данас тако.

Било је и таквих година када је берба изостала јер је филоксера уништила грожђе. Некада се са површине од једног хектара добијало 30—35 хл вина, данас и двоструко.

Данашњи начин живота је донео промене и у обичајима. Мада се од некадашњих обичаја много сачувало, све је то ипак некако друкчије. Код бачванских Буњеваца је то интересантно само са гледишта етнографије. Но једно је остало непромењено: природа као највећи и невидљиви уметник креира људску околину, сунчеви зраци се на благим брежуљцима одбијају од позлаћених листова винове лозе као и некада. А када дође време бербе — упркос магловитим зорама — људи с осмехом на лицу, радосни и раздрагани полазе да оберу плод целогодишњег рада. Кад се сладак сок лепи, онда ново вино крепи! А наши вредни људи и заслужују добру капљицу јер се преко целе године држе старе нам пословице: „Виноград не тражи молитве него мотике“!

Ако не беремо грожђе са пажњом и љубављу, сигурно ћемо га оштетити. Зато, непажљив берач никада неће имати добро вино.

Када се обрано грожђе донесе у подруме, гроздови се ручно бирају, а одваја се све што је незрело или труло. Сваки листић, и било шта нечисто, мора се одстранити, па се затим грожђе одваја од петељке, која се због велике концентрације танина мора одбацити. А онда наступа „муљање“ грожђа, тј. гажење грожђа ногама, које је веома важно, јер на тај начин пола бобица бива самлевено, а пола остане читаво. Тако смуљано грожђе ставља се у бадањ, где гљивице, које живе на опни бобица и хране се шећером, изазивају врење, и том приликом тај шећер претварају у алкохол и ослобађају угљен-диоксид. С обзиром на то да је угљен-диоксид лакши од вина, али тежи од ваздуха, он остаје на површини стварајући заштитни слој између младог вина и ваздуха. Бобице које су оштећене преносе фермент онима целим и тако се наставља врење. Зато је овај начин гажења ногама најбољи. Јер, целе бобе не могу оксидисати.

З.М.

Добро јутро број 569 – Септембар 2019.