Заштитари биља наводе европску и америчку школу у борби против ервиније у зависности од тога колико је болест узела маха у воћњаку. Оба учења подразумевају уклањање заражених грана, али у различитим годишњим добима. У засадима где је јак напад ервиније примењује се такозвана америчка школа, када је темепратура ваздуха у минусу.
„По америчком учењу у таквим воћњацима не треба ништа дирати до зиме. Када температура падне испод минус 5 степени, па све до минус 10, треба скидати осушене делове, јер бактерија тада мирује. Заражене делове треба износити ван парцеле и спалити их“, каже Верко Качаревић, инжењер заштите биља и уједно воћар из Винче код Тополе.
Европска школа се примењује када је мањи напад болести. Заражени делови се одмах секу у току сезоне, избаце из воћњака и обавезно спале.
„Осушене делове треба сећи 30 до 40 центиметара до у здраво ткиво. Маказе у оба случаја после сваког сечења треба дезинфиковати у варикини или алкохолу од 90 процената“, објаснио је Качаревић, нагласивши да је ервинија је циклична болест и да после јаког напада мирује око шест- седам година, а да у биљку улази преко жига тучка.
„Болест је најагресивнија у младим засадима старости три до четири године. Изазива брзо и нагло сушење грана. Бактерија уђе у водилицу и долази до сушења целог стабла. Код старијих засада болест се налази на периферији, те су у таквим воћњацима мање штете. На нашем тржишту нема регистрованих средстава у борби против ервиније. Преостају само бакарни препарати, који не утичу на ток болести, већ само повећавају отпорност биљке“, каже Верко Качаревић.
У старијим засадима требало би применити бакарне препарате, али у малим дозама, од 500 до 600 грама по хектару, јер оне делом утичу на ервинију, али не праве проблем на плоду.
„Код прописаних доза добијају се шугави и мрежасти плодови. У младим засадима без плода прска се у прописаним дозама. Предност треба дати препаратима на бази бакар-хидроксида пошто су за нијансу мекши. За разлику од Европе, у САД је регистрован стрептомицин сулфат који се примењује превентивно у току цветања. Међутим, код нас није регистрован антибиотик, који би био делотворан. Реч је о карантинској болести, и ако дође до неконтролисаног ширења и преноса на суседне воћњаке, надлежни могу наредити крчење засада“, наводи Верко Качаревић.
Први симптоми могу се приметити у рано у пролеће, на тек отвореним цветовима. Они добијају влажан изглед, вену, постају смежурани, тамно-мрке боје. Други симптом се примећује месец дана након цветања. На изданцима се појављују црни листови, убрзо се осуше и клону. Патоген се шири на гране, стабло и корен. Кора добија црвено-смеђу боју, шири се и пуца, а плодови постају смеђи. На њима се појављује бактеријски исцедак.
Текст и фото: Биљана Ненковић
