ПРАЗНИЦИ БУДЕ СЕЋАЊА
Докле сећање сеже, а Бога ми далеко је то, све моје везано је за родно село покојног оца. Сва сећања у белој кући зиданој на четири воде, на крају засеока са нашим презименом. Тамо на брегу где су руке летеле у загрљај једине жене која нас је волела као мајка – наше стрине Доке, Добрине. Добре душе испуцалих руку од тежачког рада које миришу на млеко и шталу истовремено. Данашњој деци то је, вероватно „фуј“ и „бљак“, али нас је опијао тај мирис јер мирисао је на село, на детињство, на најлепши период наших прилично израђених живота. Мирисао је на обичаје и празнике, на вреле лепиње и кравајчиће из зидане фуруне, на сир и смлечац, на млади кајмак из ког се још млеко цеди. Мирисао је на мирис Божића, онај посебан када данима пре празника све ужурбано дише, живи и постоји. О обичајима не бих, јер сто села сто адета. Али о мирису снега, измаглице која се зором, пре првих петлова, буди, разастире по читавој ваљевској нахији, о Туциндану и прангијама, о томе хоћу. Биле смо градске девојчице, неких 14 годиница накупљених у сито живота. Већ нас је добрано просејало, знале смо све, помусти, наранити, очистити шталу, полећи кравама и ситној стоци.
Добро дошле у Докин загрљај
Добро дошле у село, да прославимо Божић и припомогнемо стрини. Снег преко струка, уз пут једва изашле. „Онај“ како је покојна Дока звала свог мужа а нашег стрица, није имао када да дође по нас па се прилично намучисмо мењајући аутобусе. Ништа нам није било тешко јер смо знале ко нас чека жељно на кућном прагу, ко нам се радује и коме идемо. „Добро дошле цвргланке моје“ раширених руку и осмехом из потиха чује се са капије. Намешта мараму, косу враћа у њу, онај један чуперак што вечито вири из уредно уплетених плетеница. Трчимо јој у загрљај скоро обарајући је на земљу. Топле руке и још топлије срце радују се као да је она дете. Оне сузе са којима нас је вечито дочекивала и испраћала вешто крије крајем мараме, то је, као, од смеха, заценила се. И док јој снег кваси мараму, а гумане већ не осећа на прозеблим табанима, улазимо у летњу кујну. Тачније, кућу са шпајзом и „оделењем“ у коме је стари зелено бели, хиљаду пута поправљани, креденац, онај са стаклима која се вуку у страну и вратанцима која шкрипе. До прозора „шестоперца“ како смо га звали, јер је дељен на шест окница, стајао је дугачак дрвени сто и зелене столице, исто дрвене, што се клате ако мало јаче заседнеш. И једна клупа за оне мало крупније грађе. Смедеревац још од пет јутри брекће, на њему чај од зове, а у рерни крчка пасуљ пребранац. Бадњи дан је сутра, купио је „онај“ и мало рибе у граду, али то се не рачуна без доброг пасуља.
И по реду – прасе
И дође он, сав задихан, у руци десној држи прасе, ухватио га за ногу, стисо као да је судњи дан. Оно прасе скичи, цичи, батрга се, само што није излив крви у мозак доживело, не слути мучено да ће за сатићак бити на ражњу. Сестра држи прасе за доњи део, да не гица, он ножем засече. Као да се ништа није десило, настависмо причу, оно прасе закачи за менгеле и кренусмо да га шуримо. То је наш посао, до најситније длачице. И уши да му добро оперемо, нос, ногаре и папке. Кад га је добро уредио, опрао и изнутра и споља врелом водом, јој мајко рођена какво је узбуђење било кад је гуда убачена у фуруну. Па не можемо да дочекамо да буде печена. А оно потихо се пече, на лаганом жару који је цео дан спреман, док испод стоји дугачка тучана тепсија у коју се кап по кап излива жуто злато – претоп. Вода нам иде на уста од саме помисли на врућ претоп са кајмаком и врелим кравајчићима. Али, пост је, треба се причестити на Божић па ће претоп морати мало да сачека а и стрина ће свеже лепиње испећи на сам празник. И тако, док чекамо нашу гуду из фуруне да искочи, чује се прангија са другог брда. Ено га Мијо са Главице испеко своје па пуца да се чује. Такав је обичај, како ко испече печеницу, тако пукне прангија у селу. А ми са стрином погађамо ко је, са које стране се чуло и да ли су пјани па запуцали или су стварно завршили.
Ми чекамо наше. И изађе из фуруне, као на сунцу печено, хрска она кожа док се проба ножем да провери дал је готово. Мирише претоп, пуши се цела просторија, гледамо у уши и репић, радо би га откинуле и шмугнуле. Али, нећемо да се грешимо, постиле смо и Божић је. Да је било који други празник тај реп и те уши већ би добили ноге.
Добро вече Бадњаче
Бадњи дан, снежнији у животу нисам дочекала, свечано је почео посним доручком – хлеб са џемом од кајсије и чајем (препржен шећер са водом). Читавог дана све је било некако тихо, мирно, седели смо у кући, гледали телевизију, она три канала која су тад постојала и била довољна да се научи, види и насмеје. Вече, оно посебно, у селу некако пре смркне. Већ око пола пет од снега светли мрак. Пада, руже јесење под њим се ломе, стазице не можемо да очистимо, мало мало па у кућу уђемо да ставимо на Смедеревац мокре чарапе да се суше. У неко доба, чује се куцање на вратима летње кујне „Добро вече Бадњаче, добро ти Бог дао“ чујемо стрину како изговара. А на вратима он са пуним нарамком сена у рукама, смеши се, брк му дрхти од милине, улази у кућу док га засипамо житом, кукурузом и орасима. Лете они ораси по кујни, дрче по поду, размилело се жито као мрави до последњег ћошка, ми подврискујемо од среће, а он простире сламу под сто и уноси бадњак. А бадњак велики као кућа, једва га кроз врата провлачи, намешта, размешта, сав се задихао али никад као тада насмејан и весео. На столу све што је стрина спремила, једемо ћутке, чује се по неко „мљац“ али тихо, чак и не причамо што је за нас тешко изводљиво. И рано лежемо у кревет, треба устати сабајле, снег је нападао преко струка, а служба већ у пет почиње. У три јутри, обучени као за Северни пол, кренусмо у цркву. Брат, близнакиња и ја. Ми ћемо први, па уз пут свраћамо по комшије.
Право кући!
– Немојте да ми свраћате код Пиштоља, Алије и у Петариће после службе, одмах кући. И немој да сте пили нешто тамо код цркве, дођите нормални па кад све обавимо ите где ‘оћете – саветује нас она о којој најлепше пишем, тобож строго, а и сама зна да је то неизводљиво. Барем оно вруће вино код цркве, за остало ћемо видети. Уз смех, дозивање комшија и буђење села, испртисмо и тих пет километара пута. Поп Обрен, звани Бобан, миљеник жена из свих околних села, распоређује нас да станемо мушки с десне, а жене с леве стране. Стадосмо како је ко стигао и могао да стоји. Неки Бога ми и на једној нози, неки ослоњени једни на друге, а сви ћутке и свечано. Обиђосмо три круга око цркве, по оном снегу, угацасмо га добрано, неки се и занеше у каљугама. Потраја служба подуго, наш Бобан је увек целу служио, није као неки сеоски попови да збрза да народ иде кући. Причести редом све нас који бејасмо на служби и пожеле добро здравље и срећан Божић. Док изађосмо из цркве већ је заданило, магла отперјала на Маљен ал’ измаглицу прави пара од куваног црног вина. Како да послушамо, како да се не нагурамо уз казан кад сви држе чаше? Опрости стрина, морамо да испоштујемо попа, цркву и попадију. Трудили се људи, како да одбијемо? Пописмо по пар „чашица“ кувања и кренусмо кући. Дођосмо весели, црвени од мраза и вина које нам је успут саплитало ноге, гласно, са капије поздрављајући „Христос се роди!“ Са кућног прага, дан данас памтим то, чуло се „Ваистину се роди!“ онако гласно, како никад није говорила моја добра Добрина. За њу је Божић највећа свечаност. Изљубисмо се, пожелесмо једни другима све што се пожелети може и седосмо за сто. А он свима сипа вина, дели срце печено у жару смедеревца на онолико делова колико има укућана за столом, по чен белог лука сваком и моли Оче наш. Седамо за сто, умачемо лук у со, потом и прасеће срце, жваћемо као да никад јели нисмо, у сласт и за здравље јер такав је обичај у нас. Следи гозба са дуван чварцима, домаћом пршутом, кајмаком, сиром бељим него онај снег што данима туче. И на крају стиже печеница, пажљиво сечена на ситне коцке, све је то он мајсторски сложио.
А сад по реду да се неко не увреди Наједосмо се добро, па у једној речи договорисмо са братом да кренемо. Село чека. Ајој мајко рођена, вала нас је и чекало и дочекало. Обиђосмо и Алиће и Пиштоље и Кинеза и Крмеза и све по надимцима. Ал’ кад дођосмо код брата од стрица, дође и све до грла. Седосмо за сто, наравно, како друкчије. Пита снајка хоћемо ли кафу, а ми ко велимо, ајде да протерамо оно вино, већ нам ноге не знају где иду. Пристадосмо и не говорећи какву пијемо. Спетљала се снајка, све саму себе пожурује док је ми успоравамо. Лагано, сестро слатка па не можемо да дишемо, одамо и причамо. Очи су нам на вр’ главе од свега. И стиже кафа, некако чудно светла, онако као да је два – три пута куван исти соц. Ћутимо, гледамо се, попићемо не ваља одбијати. Кренух први срк да попијем, кад оно сам шећер. Ауу, лебе мекани, Боже и Божићу, где ћу и шта ћу сада? Прогунух некако и све ћутим да не примете ово двоје. Кад, узе сестра шољицу и видим руке јој се тресу док је примиче устима. Схватила је да јој кафа неће бити по вољи, али брат и снаха нису били баш имућни и би нам жао да просипа. А и имати шећера у селу био је некада доказ да си газда. Испи она први гутљај и видим јој очи излазе из дупљи, сузе крећу од муке, ал јуначки гута кафу. И одмах затим пуну чашу воде. Види снајка да нешто не ваља, али ми је све убеђујемо да је све супер, да се не брине, да је кафа одлична. А снајка се наврзла на сестру и све је нутка „Пиј Зоко кафу, пиј ако је добра. Ако хоћеш донећу ти још шећера“. И пије Зока кафу, све по срк, а после срка чашу воде. Зацрвенела се, пара јој избија на уши, све хоће кући а нама лепо, па нам се не иде. Крајњом муком, истера нас Зорица из куће, кренусмо у наш засеок ал’ ноге не дају. Врлудају, шеврдају, стадосмо под неку шљиву па све у круг, као волови на гумну. Једва се некако избависмо одатле и изиђосмо на пут. Она грди, вилени, скоро да трчи кроз пртине, суза сузу стиже, помиње кафу, помиње воду, све на гомилу, ал нама лепо. На једвите јаде стигосмо до капије, Зорица већ утрчала у кућу, завршила што је имала и прави се луда, као да није била са нама док стрина богорада, грди, вуче за уши и опрашта у истом моменту. Јер Божић је, нема везе што нас је чуло цело село, нема везе ни што смо причамо у глас, битно да се нисмо обрукали, па да нас после оговарају.
Пише: Зорица Драгојевић
