СРЕДЊОВЕКОВНИ РУДНИК И ВОДЕНИЦА
До средњовековног рудника сребра у Страгарима, који се помиње у списима из 11. и 12. века, долази се кроз шуму, низ чију стрму, макадамску стазу се у танком слоју слива планинска вода са обронака Рудника. У малој ували, међу стаблима налази се улаз у окно. Рудник је пронашао геолог Бранислав Пашајлић, који се после рада на свим континентима вратио у шумадијску варошицу Страгаре. Објашњава да је рудник био стециште сеоске економије, а о томе сведочи податак да је овде некада било на десетине воденица, ханова, везова за коње.
Сребро је највише копано у доба деспота Стефана Лазаревића. Он је сиромашну вазалну кнежевину претворио у богату деспотију захваљујући рударењу сребра. Али, постоји могућност да је овај рудник и пре њега био експлоатисан. У суседном Љубичевцу, чије је средњовековно име Бушинац, земља је испод целог села била избушена у потрази за племенитим металима. У то време је под Рудником изграђено и највише манастира – каже геолог Бранислав Пашајлић и отвара импровизована, дрвена врата са којих се улази у окна.
Метал вадили длетом и чекићем
У уско окно улази се погнуте главе, а пролаз кроз њих могућ је само на коленима. Ретки су делови где особа просечне висине може да се усправи.
Уски ходници су одлика средњовековних рудника, јер они не могу да се обруше. Прокопи у подземном лавиринту били су затрпани, али сам их стрпљиво откопавао. Уредно сам затражио и платио дозволу за истраживачко право и дошао до овог открића, које би Страгаре могло да економски помогне. Некадашњи рудари су длетом и чекићем вадили драгоцени метал од кога је кован новац. У окну, на десној страни из главног ходника у правилним размацима на сваких 25 метара постоје нови, попречни ходници. Нисам успео да истражим колико су заиста дугачки и колико их има, јер то није подухват за појединца – додаје Пашајлић.
Рудник је, како тврди, пронашао захваљујући једном од четворице рудара, који су последњи улазили у рудник далеке 1945. године у потрази за уранијумом. После неколико деценија био је први који је ушао у окно, у које скоро осам векова људска нога није крочила. Да је село било богато сребром говори и чињеница да кроз Страгаре протиче река Сребреница. По предању некад се звала Златница. У кориту реке је, каже овај геолог, пронађена средњовековна шљака, или отпаци топљене руде.
Нетакнута дестинација као атракција
Дуго сам радио у Француској, Африци, Канади. Многе земље стара рударска окна из прошлости претвориле су у туристичке атракције од којих читав регион приходује. Замислите како би село живнуло када би било доступно авантуристима. Данас су тражене нетакнуте дестинације. Поготову што у селу има и лековита бања Вољавча. Додуше, и она је запуштена. Али, река и даље тече, на њој је воденица, у околини су здрава храна, обронци Рудника, прелепи пезјажи – каже Пашајлић.
Рудник је у своје време несумљиво био економско стециште. У близини данашњег насеља налазе се и остаци средњовековног града Сребрника, који се помиње у списима из 1426. године. Ту је деспот Стефан Лазаревић сазвао државни сабор, и свог сестрића Ђурђа Бранковића, прогласио својим наследником. И у турским списима, као и у документима након победе Аустријанаца над Турцима, Страгари се помињу као развијен трговачки центар. У списима се наводи да се становништво бавило искључиво земљорадњом и сточарством и износило производе код Петковице, где је била ковница новца Немањића.
Зато се Мирослав Цицић из Страгара, седма генерација воденичара, пита зашто данас не може да се оживи село, као у давна времена.
Воденица од 300 лета
Његова воденица стара је више од 300 година. Каже да је у време Милоша Обреновића на реци Сребреници, дужине 10 километара, било 68 воденица. Остала је само његова.
У то време људи из целе Шумадије долазили су у Страгаре са запрегама да би млели жито. Кажу, стајало се у реду, чекало се и по недељу дана. А док не стигну на ред, носили су руна у овдашње вуновлачаре. Морали су да поткивају коње, клепају секире и да набаве намирнице. Морали су негде и да преноће, да нешто поједу, да нахране запрегу и склоне је од кише и снега. Данас би такав концепт трговине назвали сеоским туризмом, који су наши преци обилато користили, али изгледа да ми то не умемо. Воденице су радиле 24 сата и волим да кажем да су биле претеча данашњих шопинг центара. Уместо тога, моју воденицу данас ретко ко посећују, иако су бистра река, планински ваздух, историјски раритети и здрава храна веома тражена роба – каже Мирослав Цицић.
Али, прошла су та времена одавно, каже једини воденичар на Сребреници. Он и даље неуморно меље брашно на воденичком камену и продаје га на сајмовима, на које мора да путује. За то време уско рударско окно и лековита бања остају ван домашаја радозналих туриста, који би могли да пазаре проју, јабуке, шљиве, ракију, сир и остале домаће производе вредних домаћина овог краја.
Пре ће изгледа да се појави вампир у мојој воденици, него што ћемо да искористимо дату нам благодет у срцу Шумадије – каже Мирослав.
Манифестација за један дан
Страгари су данас претежно пољопривредно – воћарски крај. Највише је засада под шљивом. Од пре неколико година у овом месту организује се пољопривредно – туристичка манифестација „Шумадијски дани шљиве“ у част овог воћа. Али, манифестација траје свега два-три дана и то је једина прилика у току године када домаћини могу да понуде производе туристима. Када би се објединила бања, средњовековни рудник и воденице, можда би било и више трговине.
Текст и фото: Биљана Ненковић
