Зима је увек била време свињокоља. Данас се већина не држи старих обичаја, довољно им је да купе чварке (и још понешто), чисто да се подсете на то како је некада мирисала и каквог је укуса била „храна сиромашних“, а данас деликатес са заштићеним пореклом. И то скуп. Од краја до краја, од Зрењанина до Власотинца, све је исто, сви их воле, а све је опет толико различито. И некако сви их, без обзира на цену, једва чекају.
Пише: Зорица Драгојевић
Први велики свињокољ ове зиме, не рачунајући „Чваркијаду“ у Ваљеву, одржан је у етно селу Тигањица у Стајићеву надомак Зрењанина. Мирисало је, чини се, све до Београда. Мајстор Горан Марковић из Стајићева од ране зоре пажљиво је секао сланину од ребара на коцкице три пута три центиметра, с пуно љубави их стављао у котланку и мешао до поднева, како би они који су због свињокоља дошли, уживали.
Шодер чварци су класика
– У казан или оранију, како је још зову, стави се литар и по до два литра воде, чисто да не загори. Затим ставите сланину од леђа, плећке и онај отпад од меса, сечено на коцкице три пута три центиметра или четири пута четири, у зависности од дебљине сланине и вештине месара. Маст се топи неколико сати, што зависи од количине, од старости свиње… Вода брзо испари, остане маст и у масти се прже и топе чварци. Кад порумене, оцедимо маст и оставимо чварке да се још мало топе. Ми не цедимо чварке на цедиљку или газу, већ вадимо маст. Неко воли сувље, неко непеченије. Кад се осадмесет посто масти извади и чварци почну да шушкају, онда су готови. Онда их цедиљком вадимо, раширимо на плехове и пустимо да се охладе. Не солимо, јер ако их посолимо, буду мекани. Кад правим за себе, волим да направим дуге чварке. Сечем на неких двадесет сантиметара дужине и сантиметар ширине. Кад се испеку они се уврте, буду коврџави, дупло мањи и хрскави – објаснио нам је Горан Марковић како се у овом крају Војводине праве чварци, масни и сласни, али и хрскави, и одлични за зимски здрав доручак.
Мало западније, слично, али не и исто, у Ужицу и ужичком крају праве се класични, шодер чварци. То су они ситни, коцкасти, добро упржени, а када их једете, осетите ред меса и ред масноће. Како их праве открио нам је Мирко Ракић из села Заглавка, између Ужица и Бајине Баште.
