Интензивна воћарска производња диктира избор сорти које доносе већи принос и крупније плодове. Како каже инжењер пољопривреде и заштите биља, Верољуб Качаревић, из Винче код Тополе, у последње време бележи се благи пораст потражње за старим сортама, чији су плодови укуснији и скупљи. Нарочито је то изражено код јабуке и крушке.
Породица Качаревић се већ читав век бави и производњом садница, а на крају ове, пролећно- расадничарске производње, примећују пораст потражње са старим сортама јабука.
– У последње време има интересовања за старе сорте, поготову за јабуке колачаре и будимке. Кожара је почела да се сади и на озбиљнијим површинама, јер је она позната по томе што је ретка воћка коју могу да једу и дијабетичари. Потражња ове јабуке на нашем тржишту је већа и она је последњих година дупло скупља од, рецимо, ајдареда – каже Верољуб Качаревић.
Засади кожаре по површини не могу да парирају плантажном узгоју комерцијалних сорти, али овај мали помак буди наду. У последњих неколико сезона у расадницима се од старих сорти крушака траже и караманка и лубеничарка. Те сорте углавном купују хобисти и викендаши, који желе у дворишту да имају што више врста воћа и који не живе од воћарске производње.
Само Французи бирају због укуса
– Старе сорте су отпорније на болести, па потреба за заштитом је мања. Нове сорте воћа дају веће приносе и уз нешто нижу цену, остварује се се добит. Овакав тренд заправо диктира данашње тржиште. У САД-у и Енглеској купцима је важнији изглед воћа од укуса. Критеријуми су им да су јабуке уједначене величине, интензивне боје, да на око лепо изгледају и да могу дуго да стоје – додаје Качаревић.
Качаревић тврди да у целој Европи једино још Французи бирају на основу укуса, док у осталим земљама је пресудан визуелни доживљај. Због таквих трендова на тржишту, пре свега психологије купаца, поједине воћне врсте се чак беру и пре сазревња.
– Брескве, нектарине и шљиве које иду на инострана тржишта се често рано беру, да би издржале пут. Зелено убрани плодови никада не могу да имају исти укус као они који су сазрели на стаблу. Јер, тек тада су сочни и слатки. Ово је још један доказ да је изглед битнији од укуса. Одговор на питање зашто је то тако, не могу да дају стручњаци за пољопривреду, већ неко други. Кожара није атрактивна јабука, јер на плоду местимично има боју рђе и храпаву покожицу, али јој је арома заиста врхунска – додаје Качаревић.
Кожара је у Србији почела да се сади пре једног века и некада је била примарна сорта. Месо јој је сочно, киселкасто, зеленкасто- беле боје. За бербу стиже у октобру, а плодови могу да опстану до јануара. Стабло споро расте, али је дуговечно и снажно, а позната је по томе што је отпорна на болести. Спада у одомаћене сорте, јер се сматра да је пореклом из Француске.
С друге стране, будимка, о чијем сортном пореклу се води дебата, била је најзаступљеније воће за извоз у периоду између два светска рата. У појединим изворима се тврди да се са подручја Пожеге, годишње извозило по неколико десетина хиљада тона ове јабуке. Будимка је углавном јабука брдско- планинског подручја и најбоље успева до 800 метара надморске висине.
– Саднице будимке се данас углавном купују за окућнице. Погодна је и за органску производњу. На терену се могу видети импресивна појединачна стабла, стара по 80 година, која дају и до хиљаду килограма јабука и то у екстензивним условима гајења. Ова стара сорта цењенија је за прераду, него за стону употребу, али и таква има своје купце – каже Верољуб Качаревић.
Текст и фото: Биљана Ненковић
