Насловна ТЕМА БРОЈА ЛАЗАРЕВА СУБОТА И ЦВЕТИ

ЛАЗАРЕВА СУБОТА И ЦВЕТИ

1731
Cute smiling little girl with flower wreath on the meadow at the farm. Portrait of adorable small kid outdoors. Midsummer.

Кад се кити врбовим прућем…

Лази, Лази, Лазаре!

Те долази до мене,

Прихватај се за мене:

За свилене рукаве,

За свилене мараме,

За клечене кошуље

Српска православна црква и верници Лазареву суботу ове године обележавају 24. априла. Лазарева субота или Субота праведног Лазара, у српском народу позната је још и као Врбица и обележава се од IV века. Врбица се слави уочи празника Цвети и посвећена је сећању на два догађаја – на васкрсење Лазара из Витиније и улазак Христа у Јерусалим, где су га дочекала деца.

Према Јеванђељу по Јовану, на вест о Лазаревој смрти, Исус је дошао у Витинију где је његов пријатељ већ четири дана био сахрањен. Дошао је до гроба и затражио да се склони камен. Позвао је Лазара да изађе и овај је то учинио, увијен у погребни покров.

Ово чудо је било и непосредни узрок пресуде на смрт распећем, које ће убрзо уследити. Лазар је живео још тридесет година након васкрсења као епископ на Кипру, где га је посетила и Богородица и поклонила му омофор, део епископског одевања, који је лично извезла. Спомен светог Лазара, названог четверодневни, слави се од првих дана хришћанства, а његово име је симболично: Ел-азар, и на јеврејском значи „Бог је помогао“. Његове свете мошти почивају данас у Цариграду, односно Истамбулу, где су пренете 890. године с Кипра, из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча с натписом: „Христов пријатељ“ – објашњава парох банатско-аранђеловачки Бојан Туро и додаје да се на овај празник присећамо и уласка Христовог у Јерусалим, где су га при доласку поздрављала деца с палмовим гранама, узвикујући „Осана, сине Давидов“, што је био ритуал при дочекивању цара.

Догађај Лазаревог васкрсења је, према четири Јеванђеља, увод у нову веру, у Васкрсење. У хришћанству тај празник има значење победе живота над смрћу и на богослужењима се тог дана помињу вољна страдања Христова и васкрснуће Лазарево, као јемство за васкрсење свих верника.

Након Лазаревог васкрсавања, Исус је сутрадан, на Цвети, свечано ушао у Јерусалим, а раздрагани свет свечано га је дочекао, носећи у рукама палмине гранчице. Православни верници као успомену на тај догађај прослављају Врбицу, која за хришћане представља празник дечије радости, јер је Христос, полазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу к мени, јер таквих је Царство небеско“.

У том чину је и данашња симболика врбе, по којој и празник носи име. Она симболизује палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим. На овај дан бере се олистало пруће врбе, јер се верује да се тако снага зеленила преносила на децу и одрасле, будући да је врба због бујног раста сматрана симболом здравља и снаге. За Врбицу је обичај да се око струка носе гранчице врбе, а око врата звончићи, који симболизују поздрав Христу.

По веровању, на Лазареву суботу се буде из зимског сна све змије и гуштери, па су зато људи одлазили на реку, умивали се, а потом бацали камен, говорећи: „Колико сам овај камен бацио, толико да су далеко од мене змије и гуштери!“ Затим свако викне своје име што може јаче, како би се што даље чуло, па онда каже: “Колико се моје име далеко чуло, толико да су далеко од мене змије и гуштери“. Лазарева субота или Врбица је шеста по реду у Великом или Васкршњем посту и то је празнични дан у коме се не раде тежи послови.

Дечија радост и школски излети

Обучена у ново рухо, оно које су стављали на себе само о великим празницима, младеж се не тако давно, зором на Врбицу, уз песму спуштала из села уском стазом до реке. Гранчице тек олистале врбе које би убрали доле крај плаховитог Увца, носили су касније у најближу цркву. Врба коју благосиљају свештеници и данас се у Старом Влаху сматра лековитом. Освештана гранчица се до следеће Врбице чува у кући, а са њом се понекад овлаш ишибају деца, ради здравља и да би расла „као из воде“, попут врбе с које је убрана.

– Лазарева субота или Врбица је искључиво празник деце. Тог дана мајке свечано обуку децу, чак и ону најмању од неколико месеци, и дођу с њима на службу. У цркви деца добију звончиће везане на тробојку, које носе око врата. Радују се, трче по порти и скупа с родитељима учествују у опходу око цркве – кажу у Милешевској епархији. – Због тога и постоји народна изрека „Удесио се као за Врбицу“, када хоћемо неком да кажемо да се баш лепо обукао. Деца у рукама носе врбове гранчице, које носе кући и остављају поред славских икона. Овим даном заправо почињу велики Васкршњи празници.

Врбица је, иначе, у нашем народном календару дан дечје радости, и све до Другог светског рата прослављана је као школска свечаност. На жалост, модерно доба је велом заборава прекрило многе обичаје, доста тога је прилагођено потребама савременог човека, па се ни Врбица више не светкује као некад.

– Предвођена попом и учитељем, школска деца, лепо обучена и са звонцима окаченим тробојном врпцом о врат, одлазила су на Врбицу у поља и на пропланке да проведу време у игри. Поворка се кретала праћена песмом, а у многим крајевима су јој се прикључивали и старији. Овај школски излет је провођен у близини каквог извора, уз који, по правилу, има врба. Осим тога, у старој српској религији извори су сматрани светилиштима – записао је својевремено етнолог Миле Недељковић.

У многим крајевима Србије некада су организоване поворке Лазарица. Лазарице су биле девојке обучене у нову свечану ношњу и, богато окићене, уз песму и игру којима су призивале богату летину и здравље сељанима, најављивале су долазак лета. Народ их је радо дочекивао у кућама и даривао им храну. У Лазарицама је било шест или више неудатих девојака. Прва Лазарица је била најстарија, највиша и најлепша девојка, а потом су ишле редом, све до најмлађе и најмање. Једна девојка ишла би преобучена у мушко одело, представљајући Лазара. У руци би држала штап, јатаган или мараму, а на глави калпак или шешир окићен цвећем или перјем. Овај поредак представљао је увођење девојчица у ред девојака.

Током Цветне недеље девојке су се старале да за Цвети уберу цвећа. Најчешће су га брале уочи Цвети, а ако су желеле да га засаде – брале су га с корењем, најчешће у Цветну суботу, и преко ноћи држале потопљено у каквој чинији, али не уносећи га под кућни кров. Сутрадан, на сам празник садиле су ово цвеће, верујући да ће зато најлепше цветати и мирисати.

Девојке које су брале цвеће звале су се цветоносице. За брање је свака носила посуду – букару, чанак, зделицу или пехар, јер се то цвеће није брало у крило. Убрано цвеће нису уносиле у кућу, већ су га остављале под стрехом, најрадије код пчела. Ако би нека унела цвеће у кућу, морала је да иде по друго цвеће. У посуде с цвећем стављано је јаје, па је наливана вода, којом се сутрадан на Цвети, умивају, да им лице буде тако бело и да мирише као набрано цвеће. У планинским селима западне Србије, где се мештани углавном баве сточарством, пастири и данас на Цвети беру млечику и њоме ките торове и стаје, како би стока давала више млека.

У данима Цветне недеље било је уобичајено да се народ кити врбом и копривом. Верује се да ове две биљке имају велику магичну, заштитну и исцелитељску моћ. Особито се врба узима као симбол рађања, а коприва има својства да штити семе у које се стави. Зато су се девојке у Цветној недељи опасивале витком врбовом шибљиком, да би биле напредне као врба. Веровало се да коприва може да брани од сенке, како је називан женски демон који напада породиље, па је зато ова биљка стављана породиљама под јастук – забележио је наш познати етнолог Миле Недељковић.

Објава Свете Тројице

На гробу Лазаревом, истиче свештеник Александар Чавка, долази до објаве Свете Тројице. Наиме, пре него што ће снажним гласом позвати Лазара да изађе из гроба, Христос се помолио Оцу и тиме још једном пројавио да свагда делује у складу с вољом Оца, који га је послао. Као што је Адам постао душа жива тако што му Бог „дуну у нос дух животни”, тако се и Лазар враћа у живот Духом Светим, јер нема живота без Духа Светога. Лазар излази из гроба у име Оца и Сина и Светога Духа.

Овако чудесан догађај је с једне стране утицао на то да многи од Јудејаца поверују у Исуса, а са друге стране код првосвештеника и фарисеја додатно распирио гнев и завист те „од тога дана одлучише се да га убију”.

Лазарева субота у Банату и Срему

И у Јарковцу, селу у срцу Баната, на Врбицу је све свечано. Припреме почињу неколико дана раније, јер ваља децу даровати.

– Обичај је да се на тај дан деца свечано обуку, тако да неколико дана уочи Врбице сва деца у Јарковцу добијају нову гардеробу и обућу. Нестрпљиво очекујући да прође подне, гледају на улицу, у правцу цркве. Дотерани и радосни, дечаци и девојчице заједно са мајкама, иду ка сеоском храму. Тамо им мајке купују звончиће које им стављају око врата. Све је испуњено усхићењем и радошћу – прича Бранкица Француски.

У Банатском Аранђелову традиција је да се тога јутра на светој Литургији причесте сва деца која су претходно, у договору са свештеником, постила.

У неким местима Срема на празник или уочи Лазареве суботе девојке су ишле улицама певајући тропар „Обшчеје воскресеније“ и бацале кокице у прозоре кућа у којима има момака и девојака, док је понегде у Банату био обичај да младићи уочи празника насеку зелене врбине гране и током ноћи иските куће у којима има девојака или их само баце у двориште. Тај обичај се звао „јелање“. Тим именом је називан и обичај у Банату када млади, а нарочито школска деца, пролазе улицама и клепетушама и звонцима праве ларму. Све те радње требало је, по веровању, да обезбеде плодност и напредак свакој посећеној кући, а уједно и читавој заједници.