Мирис земље на тек убраној лисичарки увек ме враћа у детињство. На шуме испод Дивчибара, баку која испред мене иде, јури као девојчица не можеш је стићи, разгрћући напало лишће по печуркама. Непогрешиво, као да је имала радар за пјевчиће, како их у том крају зову. А оне би се заруменеле, начичкане једна до друге у снопу, а ретке. Тешко их је било пронаћи. О укусу не могу да причам, они који су их јели знају. На то детињство и тај мирис подсетила ме је и Ана Карановић из Руднице подно Копаоника. Она их бере, бланшира и маринира.
– Лисичарка је дивља гљива која расте у симбиози са буквом, храстом и у јеловим шумама, не може се узгојити вештачки. Расте само у природи, а ми је убирамо у рано пролеће – одлично расположена прича ова Рудничанка, иако напољу сипи киша, досадна јесења њој осмех с лица не силази. Можда зато што ужива да прича о ономе што ради.
– Прерађујемо је тако што је брзо бланширамо, стављамо у теглице са различитим зачинима и наливамо маринадом. Теглице потом пастеризујемо – а ни маринада није тек тако, и она је нешто мало посебнија.
– У маринаду иде сирће од дивље јабуке, со, шећер и вода. Сирће од дивље јабуке настаје тако што кад се сетим у по зиме одем, разгрнем снег и покупим јабуке, измељем их, оставим да природно ферментишу до пролећа. На пролеће се цеди и убацује у флаше. То је јабука дивљака, тако је зовемо – напомиње Ана која лисичарку воли у свим облицима и препоручује јер је благог укуса.
– Од ових лисичарки је добар доручак да их испржите са јајима, да се припреми гулаш од њих, могу се спремати различите пасте, добре су у сендвичима и неизоставни додатак за пицу. Могу и деца да је једу, јер су лисичарке благог укуса. Овако маринирана, без конзерванаса и додатака може да стоји три године – рекла је за Добро јутро, Ана Карановић.
