Монарда (Monarda didyma) је све популарнија код нас. Воле је они који на већем простору у башти гаје цвеће по угледу на енглески „котиџ гарден“, где окружена нижим биљкама и укомпонована са сезонским врстама долази до пуног изражаја. То нам је потврдила и Марија Сибинов Џунић, власница „Статуе“ у Старчеву, у чијој се колекцији налазе најлепше боје ове биљке, као и семе и разне саднице за наше цветне баште, и нагласила да је монарда усправна вишегодишња зељаста биљка која обично нарасте седамдесетак, али може и до сто центиметара. За разлику од других високих перена, не мора се подупирати, односно не тражи ослонац. Опојног је мириса и веома атрактивног изгледа.
Пореклом је из Северне Америке, и припада роду Монарда који садржи 16 врста веома отпорних на зимске услове. Име је добила по шпанском доктору и ботаничару Николасу Монардесу. Позната је и као бергамот, али и као метвуља и коњска метвица. У њеној лепоти и окрепљујућим и лековитим својствима уживали су Индијанци, па је добила име и индијанска коприва. Листови монарде су овални, на врху зашљени. Могу бити глатки, али су углавном обрасли нежним длачицама, са ситно назубљеним ивицама, дугачки петнаестак и широки осам центиметара. Наспрамно су распоређени на стабљици четвртастог облика. Кад се згњече или протрљају између прстију веома пријатно миришу, јер садрже етарско уље.
Цветови су у разних боја, а веома ефектно делују љубичасти, светлоружичати, црвени, али и бели са разним нијансама плаве боје. У облику су ћубица, дугачки 3–4 центиметра, сложени у главичасте цвасти у којима може бити и педесетак цветова. Цвасти се развијају на врху, у средини биљке, почетком лета. Ако су повољни услови, може цветати неколико пута до краја септембра, с тим што се препоручује редовно уклањање прецветалих цветова.
Сади се у башти прошараној сенком, која је потпуно осунчана само у јутарњим часовима. Ако је биљка стално у хладовини брже ће се ширити, али ће слабије цветати. Воли влажно, добро дренирано земљиште, богато органском материјом. У пролеће се додаје ђубриво, најбоље зрео компост.
Иако добро подноси сушу, лети, док цвета, треба је заливати тако да земља буде умерено влажна. Обилно и често заливање јој шкоди.
Током јесени, ако се често смењују влажни и сушни периоди, или су у кратким временским размацима велике температурне осцилације, на листовима се могу појавити гљвице, а најчешће пепелница.
Зимске услове преживљава без надземног дела покривена сувим лишћем, сламом или слојем компоста. У пролеће, чим се стекну услови, појављују се нови изданци (у већем броју него претходне године).
Размножава се из семена, које се пре сетве половином априла, мора кратко стратификовати. Оптимална температура за клијање је двадесетак степени, а младе биљке се појављују после шест до десет дана. На жељено место расађују се средином маја на размак 30–35 центиметара.
Најбоље и најједноставније се размножава дељењем бокора у пролеће или јесен, а шири се столонима. Најважнија мера неге монарде је јесење скраћивање изнад земље. Ово је добро и због очувања саме биљке – да би остала здрава, смањило се њено ширење, спречила трулеж корена и побољшала циркулација ваздуха око листова у пролеће.
Једном засађена, ова перена ће годинама бити украс цветне баште, у комбинацији с другим биљкама, али и као руже у групама на травњаку.
Д.Р.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
