Домаће сорте кромпира јелица, драгачевка и универзал ишчезле су са наших њива и отишле у историју заједно са установом у којој су створене – Центром за кромпир у Гучи.
-Када се појавило увозно семе, сви су заборавили старе сорте, јер је тржиште тако захтевало. Раније, негде до деведесетих година прошлог века гајили смо дезире и кондор и сав род предавали чипсари у Чачку – сећа се Зоран Петровић из Радмиловића.
Лидија Јовановић – Влајић из села Мали Извор код Књажевца пронашла семе и оживљава стару аутохтону сорту кромпира месечара, јер је отпорнији на болести, има бољи укус и уклапа се у њен концепт органске пољопривреде.
Дуг пут од Перуа до Србије
Први јестиви кромпир култивисан је пре 4.000 година у Перуу. Кромпир је први у Европу донео Шпанац Пизаро између 1554. и 1560. године. У Србију је најпре донет у Војводину око 1759. године, а одатле у Овчарско – кабларску клисуру. У манастир Благовештење кромпир доносе калуђери из Срема око 1786. године.
У Србији кромпир се данас гаји на 73.000 хектара са просечним приносом од 14 тона, али од увозног семена.
У свету постоји око 4.000 врста кромпира. У Центру за кромпир у Гучи створене су и признате четири домаће сорте – драгачевка, јелица, универзал и хрибрид 8614.
Поново откривање или оживљавање старе аутохтоне сорте поврћа веома је тежак задатак, јер је, за разлику од воћа, реч углавном о једногодишњим биљкама. Проналажење семена може да се претвори у праву потрагу за закопаним благом. Тако је и са старим сортама кромпира попут месечара, драгачевке, јелице, унивезрала. Ове сорте су се некада масовно сејале на српским њивама, а онда их је заменио увозни семенски кромпир.
Само ретки памте да су сејали и гајили старе сорте кромпира, а још ређи су они који данас успевају да пронађу семена засеју их на својим имањима. Једна од њих је Лидија Јовановић – Влајић из села Мали Извор код Књажевца. Каже да је недавно набавила семе месечара у месту Балта Бериловац на Старој Планини, иако је после дуге потраге веровала да је месечар једноставно нестао.
Прави избор за органску производњу
-У том селу постоје ретки домаћини који гаје ову стару сорту и били су вољни да ми уступе семенски материјал. Ни они немају веће количине, већ га гаје само за своје потребе. Мени сада предстоји неколико година рада да произведем довољно семенског кромпира да бих могла да формирам засад пристојне величине. Бирам старе и аутохтоне сорте, не само кромпира, већ свих култура, јер су отпорније на болести, имају бољи укус и уклапају се у мој концепт органске пољопривреде – каже Лидија Јовановић – Влајић.
Србија за увоз елитног и другог семена кромпира годишње троши око три милиона евра, јер код нас не постоји установа која се бави таквом производњом. Домаће сорте кромпира – јелица, драгачевка и универзал ишчезле су са њива наших произвођача, иако су убрзо после настајања постале бренд Драгачева и околине. Испоставило се да су у историју отишле заједно са установом у којој су створене – Центром за кромпир у Гучи. Данас ове сорте нису заступљене у производњи. Али, срећом, захваљујући Институту за биолошка истраживања из Београда, генотипови ових сорти сачувани су у њиховим лабораторијама. Занимљиво је да их због препознатљивог квалитета у својим колекцијама чувају и друге институције широм Европе.
Ове три сорте, наиме, постоје и одржавају се у Лабораторији за ин витро културе, заједно са још 15 сорти кромпира. Оне се одржавају и у сродним институтима у Чешкој, Француској, Русији. Из овог института наводе да је проблем са драгачевком био њено дугачко и чудно име за страна поднебља, па су је преименовали у „драга тсегуа“ или „драга чевка“, чак и у само „драга“. Но, без обзира како је звали у иностранству, ње на нашим њивама нема.
Ретке понуде скупог семена
Старе сорте кромпира, о којима се мало зна говори, срећемо само понекад у огласима понуде семена. Један од понуђача из околине Крушевца рекао нам је да се ради о старој српској сорти коју су у његовом крају звали „плави кромпир“, или „планински кромпир“. Издужен је, светло-љубичасте боје споља и беле унутра. Каже да је укусан, посебно када се пече и кожа му пуца. Невоља је што цена килограма овог семенског кромпира, као и осталих аутохтоних сорти прелази 2.000 динара. Поједини власници траже и до 50 евра за килограм семена.
Мекдоналдс одређује сортимент
Зоран Петровић, пољопривредник из села Радмиловићи ушао је у девету деценију живота и памти да је његова фамилија, која се одувек бави повртарством у долини Груже, гајила кромпир. Памти и да су се сејале старе сорте, јер тада није било других. Не може да прецизира, али мисли да је то било време пре Другог светског рата. Након тога, ствари су се драстично промениле.
-Када се појавило увозно семе, сви су заборавили на старе сорте, јер је тржиште тако захтевало. Раније су овдашњи пољопривредници, негде до деведесетих година прошлог века гајили дезире и кондор. Целокупан род смо предавали чипсари у Чачку. Било је доста и радничких мензи и око продаје се нико овде није бринуо, јер су те сорте биле тражене у преради –сећа се Петровић. – Месечар и такозвани драгачевски или ивањички кромпир, отишли су у заборав. У овом крају има 32 села и око 4.000 пољопривредних газдинстава, али нисам чуо да данас ико гаји било коју нашу аутохтону сорту кромпира.
Он мисли да би покушаји да се оживе аутохтоне сорте, били скоро немогући. Међу њима је и месечар, који је некада у Србији био алфа и омега у производњи кромпира.
-Месечар је био отпоран и имао добре приносе. Драгачевка и јелица су биле надалеко чувене сорте, али верујем да када бисте сада обишли целу Србију, не бисте могли да нађете два џака ових кромпира. Ако се наше сорте чувају у лабораторији у Београду, верујем да их је можемо вратити на њиве. Али, мала је вајда од тога, кад нема потражње на тржишту. Чуо сам да, рецимо, Мекдоналдс, откупљује само одређени кромпир за свој помфрит. Локалне, мање познате сорте данас гаје само ретки колекционари и заљубљеници, који живе од нечег другог. У комерцијалној производњи нема много места за сентименталност – објашњава овај искусни повртар из Груже.
Б. Ненковић
Добро јутро број 576 – Април 2020.
