На Врлану изнад Амзића код Нове Вароши рабаџије су се на такмичењу одржаном крајем септембра намучиле као ретко када, а не зна се коме је било теже, њима, да трпе „пецкања“ и задиркивања публике, или воловима. На последњем такмичењу ове године у југозападној Србији надметало се 11 запрега, али су свега четири успеле да на влаци, уз падину Босања, извуку чамов трупац до циља. Остали нису имали свој дан. Напрезали су се и мучили до изнемоглости, али залуд. А трупац голем, 2,3 кубика, преко две тоне. Тежи од већине такмичарских запрега.
Баљац и Шароња у трку су га на јарму изнели као да је лист папира. Такмичарску стазу дугу 35 метара, али захтевну и стрму, прешли су за 19 секунди.
-Од Баљца нема бољег, срце му је као кућа, а ни Шарања не заостаје пуно. Ове године су награде освајали на свим такмичењима. Хватам их у јарам једино када су такмичења или када у шуми треба одрадити неки тежак посао, које други волови не могу. У штали имам још три пара, али им нису ни прићи – каже рабаџија Милан Жунић (28) из Кућана.
Где год се појавио ове године на такмичењу, Жунић је са својим паром узео награду. Први је био и на Жабљаку изнад Ојковице, као и у Негбини и на Сеоском вишебоју у Божетићима. На Златибору, у Јабаланици и на Сувом бору на Златару били су други, а шампионска титула има је на оба места измакла за свега пар секунди.
-Нигде се, као овде на Врлану, није вукао овако велики трупац, а све ређе се може видети и на раду, у шуми. Када се такмиче пресудно је да волови ударе сложно у старту, да не ломе један другог. Што су старији и обученији све им је лакше. А Баљац и Шароња имају по шест година и чврсти су као стена. Овде на Врлану скоро пола минута су били бржи од другопласираног пара- каже Жунић.
Друго место на Врлану у Амзићима освојио је рабаџија Бојан Петаковић из Дражевића, а треће Милош Мандић из Вилова. Поред њих, такмичарску стасу са својим воловима успео је још да савлада и Радојко Матијевић из Вилова, али је имао тек четврто време.
Такмичарски трупац Милош Мандић (43) је са својим Цветком и Шароњом извукао лаганим ходом, без нервозе и журбе, уз пар кратких одмора, тек да волови дођу до даха. Како би овде рекли – „полако, рабаџијски“.
-Могли су и они трком, али што да их умарам. Показали су колико могу када су уочи такмичења тек посечени такмичарски трупац извукли из јаруге на стазу. Сутра имамо пуно посла у шуми, а на тако тежак рад могу само одморни. Цветко и Шароња стари су шест година и имају 19 товара. Добри волови морају и добро да се храни, а на јарми, зоби, сену и јесењој отави не сме да им се штеди. Најбоље је када са једним паром ради само један рабаџија, да се навикну једни на друге- прича Мандић за „Добро јутро“ .
Такмичење на Врлану организовао је мештанин Слободан – Боћа Лечић (33), прекаљени рабаџија, уз помоћ комшија и пријатеља. И наградни фонд је, за овдашње прилике, био богат – 140, 100 и 70 евра за прва три места.
-Лане смо се надметали на Љубичиној равни, код цркве у Виловима, а ове сам такмичење организовао изнад родне куће и ту ће бити и наредних година. У селима на падинама Златар, Муртенице и Босања још има младих који се баве овим послом, па се надам да ће и ово такмичење прерасти у традицију. Живот на планини није ни мало лак , па нам оваква дружења добро дођу да се мало опустимо и да бар на тренутак заборавимо на свакодне бриге, али и да се видимо са старим пријатељима и можда, уговоримо који посао- каже Лечић.
И поред свих чуда цивилизације у планинским врлетима овог дела Србије и данас се доста сеоских послова обавља уз помоћ воловске и коњске запреге. А рабаџијски хлеб је са седам кора и учи се од малена. Посао је добро плаћен, али опасан и тежак, па од њега зазиру и најискуснији. Зими снег и студен, а лети врућина и успара ломе и најтврђе па они који ово раде само због пара не остају у послу дуго.
А Слободан Лечић је први чамов трупац из врлети Босања извукао запрегом још као предшколац. Док су се његови вршњаци играли лоптом и жмурке, он се „ломио“ по планинским јаругама и гудурама. И овом тешком и мукотрпном послу остао је веран све до данас. Рабаџилука се каже прихватио како би након смрти деде и оца наставио породичну традицију. У селу у коме се полако гасе огњишта готово да нема куће којој Слободан није са воловском запрегом притекао у помоћ при обављању свакодневних сеоских радова
– Рабаџилук ми је у крви и зато ми ваљда није тешко да се бавим овим послом. Са непуних седам година живота први пут сам са оцом и дедом кренуо у шуму, гледао како раде и опходе се према воловима и полако од њих учио занат рабаџије.Не либим се ни данас да питам за савет старије и искусније рабаџије које су оседеле радећи овај посао,јер да би рабаџија сачувао и себе и волове ваља да зна како да поткује волове и за њих јарам направи,како да возу у шуми заврзе влачегом и најбезбедније је извуче на пропланак ,као и када и чим да нахрани волове без којих му нема зараде и живота– каже Слободан.
Текст и фото: Жељко Дулановић
