У породици Јуришин из Бечеја негује се љубав према дрвету, а глава породице Александар важи за једног од најбољих самоуких мајстора за израду акустичних гитара. Овај занат испекао је користећи интернет. Од малих ногу је гајио љубав и склоност према обради дрвета. Све је почело када је пожелео да има своју гитару на којој би учио да свира, а како му је стицајем околности недостајало новца за овај хоби, решио је да узме ствар у своје руке.
Пише: Зорана Љубојев
Прву гитару направио сам од шперплоче. У то време нисам ни имао радионицу, на хоклици сам секао дрво, сналазио сам се како сам знао и умео. Данас, када је погледам, не личи ми ни на шта, али тада сам био одушевљен својом првом гитаром. Следећи модел направио сам од јасена, иако се акустичне гитаре не праве од тог дрвета. Тако су изгледали моји почеци – присећа се Александар Јуришин, који иначе данас не свира гитару.
Бира домаће дрво, али и увози
До данас је направио око 300 модела. У његовој радионици родиле су се класичне гитаре, акустичне гитаре с металним жицама, archtop гитаре, сопрано укулеле и тенор укулеле модели, а најновије су такозване “џипси џез” гитаре. Све прави по жељи и потреби својих наручилаца.
Најважнији део код акустичних гитара је предња плоча, јер је она главна за производњу звука. Уколико се не уради како треба, може доћи до деформације, до пуцања. Потом, важни су прагови на врату. Милиметри су у питању и, ако погрешите, гитара губи функцију. Нису дозвољене никакве грешке – објашњава Јуришин.
За једну гитару потребно му је око месец дана. Најбољи су они комади дрвета који таворе у шупама и на таванима и по две деценије, због чега су идеално суви и спремни за обраду. Избор материјала зависи од тога који звук желите да добијете, објашњава наш саговорник.
Много ствари је у игри – величина гитаре, дубина, облик. За блуз звук је добар махагони који производи мутан тон. То се односи на леђа и странице. За широк спектар жанра кажу да је добар палисандер, мада је он ценовно много скупљи од нашег ораха. Гитара направљена од тог дрвета, у комбинацији са смреком и кедром, који се углавном користе за предњу плочу, пројектује добар звук. Углавном се трудим да користим наше домаће дрво, ако баш морам онда поручим неке комаде из иностранства, а то подразумева да је неопходан сертификат који је најчешће скупљи од самог материјала – каже Александар и додаје да, захваљујући пријатељима које има у земљама Европске уније, успева да једноставније набави неопходне материјале за градњу.
Наша крушка за Сергеја Лаврова
Његове гитаре поседују разни људи – од незапослених, преко курира, доктора па до професионалних музичара. Већи део налази се у Србији, мада су поједини примерци отишли у Хрватску, Шведску, Немачку, Исланд, Летонију, Норвешку. Занимљиво да је управо један његов модел пре две године завршио у рукама шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова.
Једног петка добио сам позив од нашег Министарства спољних послова и рекли су ми да им треба гитара за једног веома важног госта. Нису ми рекли о коме је реч. Требало је да направим гитару до уторка, срећом сам код куће имао једну, започету од наше домаће крушке. То је једини модел који сам направио од те врсте дрвета. Дан и ноћ смо радили на тој гитари и успели смо да је завршимо на време. Гитару је уручио тадашњи министар спољних послова Ивица Дачић. Иначе, у питању је најпознатији и најтраженији модел који носи назив “три нуле”. То искуство је заиста било невероватно – поносно прича наш саговорник и додаје да је градитељима гитара тешко да се изборе с фирмираним гитарама.
Наш народ је такав да више воли да горе пише „фендер“, „мартин“ или „гибсон“, него да узме гитару која је три пута јефтинија од светских произвођача, а с квалитетом нисмо баш три пута нижег ранга, искрен је он.
Ипак, за истинске љубитеље гитара, ручно израђен инструмент по мери је ствар престижа. Када је 2011. године почињао да се бави овим занатом, Бечејац није размишљао о томе, већ о „грозници градње акустичних гитара“, која га, на срећу многих гитариста који свирају његов инструмент, ни дан-данас није напустила.
Љубав према дрвету пренео је на супругу Јелену, која је пре две године почела да израђује дрвене фото-албуме.
Уместо да радим за неког, решила сам да почнем нешто своје. У радионици смо имали ЦНЦ машину коју сам проучила уз помоћ супруга и интернета и почела сам да истражујем на који начин бих могла да је искористим. Некада су постојали слични фото-албуми с угловима, које су имали наши преци. Одлучила сам да “оживим” то, али да их модернизујем. Корице су од дрвета и коже. Приликом производње користим шперплочу од брезе, која је мекана, одлична за рад и даје јако леп контраст. Набавили смо и ласер помоћу којег гравирам. Све радим по жељи купаца – објашњава Јелена.
У овом послу има помоћ и сина Николе (8). Он с мамом шмиргла и лакира корице албума, који се углавном купују као поклони за свадбе, крштења и друге важне догађаје. Управо у томе лежи задовољство кад човек ради за себе и кад има породични посао: што има ту слободу и лепоту уживања у заједничким активностима које продубљују међусобне односе, развијају машту и креативност. Мало људи може да каже да ради оно што воли, а Александар и Јелена су једни од њих.
