У срцу Шумадије, у селу Гледић, један заселак носи име Ракија. А, то није случајно. Још у 18. веку био је чувен по производњи ракије, али не обичне, већ искључиво од “црвене ранке”, старе сорте шљиве, која је опевана и у народним песмама. Онда је, због болести донетих неким новим сортама, све стало. Густе шуме постепено су гутале засаде. Остајало је само понеко стабло, а нека од њих и данас сведоче о прошлим временима и чувеној ракији из Ракије.
Причу засеока Ракија наставила је породица Вељовић: Драгана, по струци дипломирана правница, супруг Дејан, пензионисани официр Жандармерије, и ћерка Лена, који живе у Краљеву. Неискоришћене и запуштене просторе Гледићких планина претварају у шљивике, обнављају старе пецаре, качаре, вајате, млекаре, сушаре…
Снага предака у свакој капи
Да би се сачувала аутентичност, све раде по узору на старе домаћине, своје претке Ђусиће. Данас са поносом истичу да поново тече ракија из Ракије. У њеној свакој капи се осећа прошлост, снага и дух предака, али и неко ново време.
– По једном предању, приликом досељења у планинско село Гледиће, моји преци Ђусићи су на месту на коме су копали темељ за кућу пронашли лулу од казана за печење ракије, па се верује да је због тога цео заселак назван Ракија – објашњава Драгана. – Друга легенда каже да поток који тече кроз заселак остаје чист и бистар као ракија, чак и када су највеће кише и бујице, па је по томе назван цео крај. Како год да је било, једно је сигурно – још од давне 1887. године моји преци су имали воћњаке и у казанима лепарцима пекли ракију, и то искључиво од „црвене ранке“. Ово пиће било је надалеко познато. Караванима се слало купцима широм Србије, али и за Беч, Пешту…
Прве кораке да краљицу шљиве врати на велика врата, Драгана је направила пре десетак година. Уз подршку породице, почела је постепено да оживљава старо имање. Данас се воћњаци простиру на око пет хектара. Међу њима има стабала која су стара и до 60 година, али и младих, тек посађених. Аутентичност шљивику даје и дрвена кућица у коју је смештена дестилерија, чији су неки делови стари и више од 200 година. На први поглед, оставља утисак нетакнутог времена. А унутра, међу храстовим бурићима, старински бакарни казан од 120 литара сваке јесени поново неуморно ради. На тоне “црвене ранке”, али и “пожегаче”, преточи се у стотине литара добре капљице. После одлежавања у старим храстовим бурићима, рађа се “ракија из Ракије”, чији лого ”Р2” полако постаје препознатљив и цењен и ван граница наше земље. У себи носи традицију, али и ново доба које је пред нама. Зато поново стиже до љубитеља добре капљице широм Србије, али и Италије, Енглеске, Пољске, Словачке, Белгије… А како кажу, изласком у свет ова ракија полако стаје раме уз раме са шкотским вискијем, грчком метаксом, француским коњаком…
Стајњак једино ђубриво
Породица Вељовић је отишла и корак даље. Са посебним задовољством истичу да су оснивачи Удружења “Црвена ранка”, које се бави заштитом аутохтоних сорти шљива, увођењем стандардизације у производњи ракије, едукацијом чланства, промоцијом Гледићких планина као одличне туристичке дестинације… Њихов циљ је да ова стара сорта добије што више присталица и да воћари широм Србије баш њу саде. Зато су формирли расадник шљиве „ранке“ и започели производњу садница искључиво од изданака који потичу из корена. Захваљујући томе, ова црвена шљива је спасена од изумирања.
– “Црвена ранка” добро успева скоро на сваком земљишту, у сваком пределу – додаје Драгана. – Отпорна је на болести и штеточине и доста издржљива. Сазрева почетком августа, а плодови су јој ситни, до 20 грама. Слатка је, мирисна и другачија од свих осталих сорти. У народу је зову и „миришљавка“, због специфичног мириса. Међутим, није толико родна као неке друге нове сорте, па верујем да су је произвођачи у Србији због тога и запоставили. У нашој дестилерији можемо да произведемо око 5.000 литара ракије на годишњем нивоу. Међутим, приоритет нам је квалитет, а не количине. Због тога последњих неколико година наша производња није прешла 2.000 литара.
У засеоку Ракија земље за “црвену ранку” не мањка. Када се искрчи шума или високо растиње, земља се оставља најмање годину-две да се одмори. На том месту се најчешће сеје овас. Тамо где је могуће, пре садње шљиве земљиште се оре, па тек онда копају јамићи. На превише стрмим теренима јамићи се копају на ледини. У току садње додаје се стајњак, али се води рачуна да не дође у контакт са кореном. Он је једино ђубриво које се и касније распоређује око сваког стабла. Овде се шљива сади у јесен, па и зими ако временски услове дозволе, или у пролеће. Изданци који потичу од кореновог система мајке “црвене ранке” удаљени су 4 X 5 или 5 X 5 метара.
Ушушкан између Гледићких брда и планина прекривених шумом, заселак Ракија шљивику даје све оно што је потребно. Због тога је заштита минимална, а обухвата прскање плавим каменом у јесен и у пролеће. Такође, земљиште обрађују само у младим засадима до треће године старости, и то око стабала шљиве, а после тога га затрављују и траву косе. Стабла се крече сваке јесени мешавином креча и ужегле масти, да би се заштитила од дивљачи и инсеката. Лети се због великих врућина дебло премазује негашеним кречом. И резидба је минимална. У младим засадима је усмерена на образовање узгојног облика, а у старијум се одсече тек понека сува или оштећена грана. Стајњак, као једино ђубриво, додаје се у пролеће око стабала, углавном млађих. По шљивику слободно шетају домаће животиње – свиње, овце, кокошке… Све ово ракији даје посебан изглед, арому и укус. А, како кажу – већ у суседном селу она није иста.
Бистра као Ракијски поток
Ракија из Ракије носи печат традиције. Њена производња се ослања на корене вековима старе технологије, коју свет тек открива и све више тражи, а Вељовићи је чувају само за своју душу. Део рецепта су поделили и са нама. Скупљају се само здраве шљиве које су добре и за јело, без иједног листа или гранчице. Како кажу, ”црвена ранка” је специфична због своје коштице, која је толико тврда да приликом ферментације и печења не пуца и самим тим не испушта у ракију оно што је штетно. Напротив, она овом пићу даје тај специфичан укус.
Ферментација плодова се одвија у дрвеним кацама, које им обезбеђују посебне услове. После 21 до 25 дана казан се потпаљује и уз ракију започиње дан, весели се и наздравља. Првенац, срце ракије и патока – и тако редом до касне јесени. Мека ракија јачине до 30 степени се препиче и добија гледићка љута. У потрази за својим најбољим издањем, она лута из бурета у буре, одлежава годину-две, а некад и више. Храстовина ракији даје све оно што је чини неодољивом. А када се преточи у флашу или чокањче, како су га назвали – “шумадијски Р2 парфем” ретко кога оставља равнодушним: подиже енергију, буди емоције и оптимизам, поправља расположење, или суптилно заводи. Они који је пробају могу само да кажу да ракија из Ракије није случајно бистра као Ракијски поток. И на крају, Драгана истиче да то не треба да чуди, јер су потомци старих произвођача ове ракије прихватили њихово гесло:
“Не стављај у кацу шљиву коју не би појео!
Не скупљај је док није посута пелудом!
Судови треба да буду апотекарски чисти.
Каце после пуњења морају покровом бити заштићене од сирћетуша…”
Позив на дружење
Омиљена досетка да ракија повезује људе показала се на делу. Имање породице Вељовић стално је пуно гостију из разних крајева наше земље. А има и оних који долазе из Италије, Америке…
– Ми волимо дружења и радујемо се гостима. Дођите, сами или са пријатељима. Да заједно беремо шљиве или седимо поред казана, да беремо шумске плодове и лековито биље, да шетамо озонским стазама. Доведите децу да осете природу и упознају мирисе планинских трава, зрелог воћа и домаћинског подрума. Да пробају храну наших предака – проју, гибаницу, кајмак, прасетину, јагњетину, купус из земљаног лонца, слатко од шљива… Провозаћете се специјалним превозним средством – „ракијамобилом“, преуређеном тракторском приколицом застртом тканим ћилимима, најфинијм експонатима сеоских ткаља. Овим речима Драгана завршава своју причу о ракији из Ракије.
Президијум пројекат
Као аутентична и аутохтона сорта, “црвена ранка” и њена ракија препознате су и од светске организације „Slow Food“, која је настала у Италији 1986. године, а сада окупља око 150 земаља. Она се бори за неговање локалне културе хране и пића, за коришћење чисте, односно хране чија производња не угрожава околину, оне карактеристичне за одређено поднебље, произведене по традиционалним рецептима. Наша ракија носи знак и лого „Президијум пројекат“. Уврштена је у 400 производа из целог света овог покрета који промовише локалне производе.
Не треба заборавити ни друга признања: три велике златне медаље за гастрономску понуду гурманских специјалитета, понуду сеоског туризма и за промотивне активности на међународном тржишту, али и дипломе са плакетом Новосадског сајма за квалитет.
С. Малиновић
Добро јутро број 561 – Јануар 2019.
