Po velikim hladnoćama decembar je nazvan i studenim, po obrednim povorkama koledar, a po velikom božićnom postu, koji traje od prvog do poslednjeg njegovog dana, i božićni mesec. U njemu se o zimskoj solsticiji spaljivalo kolo (točak), da bi se pojačala snaga sunca. Poput Deda Sečka (januara) i Baba Marte (marta) i Snežni je personifikovan, s belom bradom. Međutim, u ovom hladnom, snežnom i monotonom mesecu, narod je negovao običaje koji su razbijali njegovu jednolikost. Ti običaji su vezivani za praznike u decembru: Vavedenje, Varicu, Savicu i Svetog Nikolu.
Na Varicu, 17. decembra, se u svakoj kući kuvalo pomešano zrnevlje svih žitarica, a ponegde su dodavali i zrna kukuruza ili tikvino seme. Ovo obredno jelo nije se solilo niti se prilikom kuvanja u njega dolivala voda. Po običaju, u nekim krajevima, domaćica nije ni s kim govorila dok varica ne provri, jer je Varica prvi dan kad počinje vračanje. Oni koji slave Nikoljdan ne kuvaju varicu, no pšenicu koju služe o krsnom imenu, a njima varice pošalju drugi koji nisu svečari. Varica se ne može jesti dok se ne ohladi pa se zato i kaže: “Varica vari, Savica hladi, Nikolica kusa.” Božićno žito, simbol plodne nadolazeće godine, novog života i dobrih useva, sadi se na ovaj praznik da bi do Božića stiglo dovoljno da naraste.
Na Savicu, 18. decembra, se hladi varica, kuvana dan ranije, na Svetu Varvaru. U homoljskim selima Savica se praznuje zbog polja, kad svaki ukućanin pojede pomalo varice radi zdravlja. Ostatak se podeli stoci i živini.
U narodu se Sveti Nikola, koji se praznuje 19. decembra, smatra zaštitnikom putnika, trgovaca, moreplovaca i dece. Poštovanje Svetog Nikole u našem narodu objašnjava se ugledom koji je stekao još za života, u rimsko doba. Prelazeći u hrišćanstvo, za patrona ga je birao veliki broj Srba. Sveti Nikola Čudotvorac svojim životom nametnuo se kao simbol hrišćanskih vrednosti. Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju. Napuštajući paganska verovanja, Srbi su na primeru Nikolaja Mirlikijskog prepoznavali značaj i smisao hrišćanstva. Mnogopoštovan u srpskom pravoslavlju sveti Nikola je bio zaštitnik srpskih kraljeva i vladara.
Sveti Nikola je jedna od najviše slavljenih slava u Srba. Kako pada u vreme Božićnog posta, Sveti Nikola je posna slava. Pojedine porodice za Svetog Nikolu ne spremaju žito, jer veruju da je svetac živ. U južnoj Srbiji se za Nikoljdan mesi šareni kolač ukrašen pticama koji sveštenik preliva vinom. Kolač se naziva presveta, a predveče se deli deci, koja treba da ga pojedu sedeći na drvetu, kako bi u narednoj godini bila zdrava i vesela.
Na Svetog Nikolu je od davnina postojao običaj da se na dan kada se ovaj svetac slavi, daruju deca orasima, jabukama i slatkišima. Tokom noći, dok deca spavaju, Sveti Nikola bi im ostavio darove u cipele ili pokraj prozora. Deca bi naročito za taj dan, očistila svoje cipele i stavila ih blizu kreveta kako bi se ujutru prvo njima obradovala. Verovalo se da ih je Sveti Nikola darivao. U naseljima Vojvodine, ulicama je išao maskirani lik, ogrnut bundašem, sa šubarom na glavi i bradom od kučine, štapom u jednoj ruci i tkanom torbom o ramenu, te je ulazio u kuće gde ima dece i darivao ih slatkišima i voćem.
Da je u srpskom narodu poštovanje porodice kao osnovne ljudske zajednice potvrđeno i stalnim godišnjim podsećanjem pokazuju tri praznika – Detinjci, Materice i Oci. I deca i roditelji, su nekad više nego danas, tim danima, koji su ispunjeni vedrinom i porodičnom toplinom pridavali veći značaj, spremajući se za njihovo svetkovanje. U nedelji blagdan, treći pred Božić, padaju Detinjci. Na taj dan deca spremaju otkup, skupljajući ga od baba i deda, pa kad se na Detinjce otkupe smehu i veselju njihovu nema kraja.
3. decembar – Vavedenje, Sveta prečista – Vavedenje slave stočari da bi im svetica zaštitila stoku od zveri. Izbegava se uzimanje noževa, makaza i bilo kakvog sečiva, da se zverima ne bi otvarale čeljusti. U Srbiji na taj dan prestaju svadbe. Poslednji vašar u godini u Glamočkom polju održava se na Vavedenje.
Stariji ljudi kažu: „Ako na Vavedenje pada kiša biće rodna sledeća godina, ako duva jak vetar biće nerodna”.
9. decembar – Alempijevdan – bezbrižni svetac, zaštitnik stoke. Svetkovan je zbog stoke, da je vuci ne bi davili. U narodu se Sveti Alimpije smatra zaštitnikom stoke. Stoga se na ovaj dan stoka nije prezala i nije smelo da se radi ništa oko objekata u kojima smeštena.
12. decembar – Drvljanik – nazvan po mestu u domaćinstvu na kojem se toga dana obavljaju određene običajne radnje. Cilj mu je da se odagna ili umilostivi teta ili ona (kako se naziva mečka, kojoj ne žele ovog dana da pominju ime). Teti bi se ove večeri iznosila večera i ostavljala na drvljaniku. Jelo je po pravilu bilo kuvano zrnevlje kukuruza.
13. decembar – Andrijevdan – Mečkindan – Na ovaj dan se nije radilo, po verovanju nije se smelo presti, plesti ili snovati – zbog zveri. U nekim krajevima su tog dana muškarci mogli da rade, i obično su tada riljali vinograde. U Visočkoj nahiji su praznovali čobani, a u rudničkom predelu grebeni se ostave na kapiju od tora, sa obe strane rasklopljeni, i na njih se meće olovo (kuršum), isečen na dva dela. Na grebenima se upali ostatak od božićne sveće (zvane krstašice, jer ima tri sveće u krst poređane). Dok sveća gori, stoka se progoni u obor. Zatim se okadi i zatvori, pa se sveće sastave i olovo stopi u jedno i stavlja se u sirište.
