ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ УСПОНА И ПАДА СРПСКОГ МАЛИНАРСТВА И КУПИНАРСТВА КРОЗ ИСКУСТВО ДОКТОРА АЛЕКСАНДРА ЛЕПОСАВИЋА
Радим у Институту за воћарство у Чачку већ 22 године, а као рођени Ивањичанин у производњи малине сам скоро цели свој живот, због чега памтим различите периоде, лепе, али и оне који као што је сезона за нама свакако то нису. Није срамота рећи да је у дугом временском периоду у нашој земљи произвођачка пракса била далеко испред струке и науке. У време развијања „ариљског метода” гајења, организатор производње – Ариљска задруга, имала је одлично организовану стручну службу која је у свакој ситуацији била у могућности да одговори на захтеве произвођача. Због добро познатих разлога, деведесетих година прошлог века, организатори производње су губили позиције, а новоустановљени откупљивачи и извозници нису показивали интерес за одржавањем стручних служби. Своје место тада, а данас још израженије, пронашли су произвођачи пестицида и минералних хранива, чији интерес је пре свега трговина. Једном речју, произвођачи су и даље углавном препуштени себи самима. Због тога, техника гајења не само што није значајно унапређена, већ у многим случајевима имамо назадовање. Сигуран знак стагнације производње је када произвођач помисли да му нису потребна нова знања и унапређење производње. Све ово речено потврђује чињеницу да у нашим малињацима и купињацима имамо велико шаренило у погледу приноса и квалитета, због чега имамо мали број рекордера, нешто већи број оних који остварују осредње приносе и највећи број произвођача који су по својим приносима далеко испод просека.
Садни материјал – дугогодишњи проблем
Купци садног материјала у нашој земљи су веома често разочарани квалитетом садница малине и купине и то је дугогодишњи проблем због изостанка адекватне контроле приликом увоза или производње садница код нас. Један од последњих примера је увоз сортно неисправног садног материјала сорте Фертоди заматос из Пољске који по својим карактеристикама ни приближно не одговара ономе што су произвођачи очекивали и навикли. Не мала количина садница је посађена, највише у западној Србији, а произвођачи су већ у години садње приметили бројна одступања од карактеристичних обележја ове мађарске сорте, а која су се односила на боју надземних прираста, одсуство или значајно изражено присуство трнова по целој дужини прираста, специфичној назубљености лиске и других. Проблем је ескалирао у другој години када су произвођачи у великој мери остали без приноса, а мала количина плодова која је стајала на родним гранчицама била је ситна и при берби би се расипала због чега их је подсећала на дивљу малину и такозване „трозрнце”. Наравно да је у питању неодговарајућа процедура производње садница у Пољској где је произвођач лоше спровео клонску селекцију и неправилно извршио избор почетног материјала, што, уз примењени већи број субкултура и третман хормонима доводи до различитих поремећаја у облику и карактеристикама плода, као и до појаве нетипичних изданака. Код купине је најчешћа појава рака корена и кореновог врата које се често не примећују на садницама, али су у годинама након садње гуке у приземном делу изданака веома видљиве.
Овакви примери су утицали на повећано неповерење у увознике и произвођаче садног материјала код нас, а сами тим и до тога да се највећи број нових засада заснива садницама из родних засада и које су оптерећене бројним вирусним и гљивичним обољењима.
Институт за воћарство из Чачка од 2005. године је клонском селекцијом и стварањем предосновног и основног материјала сорте Виламет и Микер, али и сората других воћних врста, домаћим расадницима омогућио набавку и производњу сертификованог и стандардног материјала за подизање комерцијалних засада.
С обзиром на значај малинарске производње за нашу земљу, а имајући у виду веома често незавидан положај научних пројеката код надлежних Министарстава Републике Србије, значајнију улогу, помоћ и одговарајућу контролу над овим поступком би требало да врше Министарство пољопривреде и Министарство за науку. На тај начин би се смањила зависност од увоза садног материјала, који, као што је поменуто, веома често нема одговарајући сортни и здравствени квалитет.
Строжији критеријуми по питању заштите
По питању заштите, потребно је пратити све строжије критеријуме који се постављају пред наше произвођаче. То се пре свега односи на садржај или потпуну забрану присуства појединих активних материја, а последња дешавања са инсектицидом хлорпирифосом који је упркос забрани, могао да се нађе у слободној продаји. Због тога су нам враћене пошиљке воћа што озбиљно доводи у питање поверење купаца у начин на који се код нас спроводи производни процес.
По устаљеној навици, релативно мали број произвођача малине и купине посвећује пажњу својим засадима после бербе. То проузрокује масовну појаву одумирања како пупољака, изазваних гљивом Didimella applanata, тако и сушење целих изданака изазваних гљивом Leptosphaeria coniothyrium.
Због дуготрајних киша и хладног времена током касног пролећа и почетком лета у претходној години велики број произвођача се суочио и сада се суочава са појавом масовног сушења изданака. Ако се изузме лош одабир парцеле и неодговарајућа агротехника, у много засада је потврђено присуство фитопатогене гљиве Phytophthora rubi и других штетних гљивичних обољења која доводе или до сушења засада, или у великој мери смањења економске рачунице због повећаних улагања у одржавање засада и смањену економску рачуницу.
Напоменуо бих и идентификацију и масовну појаву вируса мрљавости листа малине (raspberry leaf blotch virus, RLBV), а чији су симптоми на листовима малине у ранијем периоду приписивани штетном дејству ериофидне гриње.
Бројни су такође и други лоши примери у производњи, од којих су најчешће присутни прекомерна употреба минералних хранива и неконтролисано коришћење средстава за заштиту, приликом које се у највећем броју случајева не води рачуна о времену примене (каренци) и максимално дозвољеним концентрацијама. Због свега овога у најкраћем могућем року је потребно успоставити ефикасну контролу употребе пестицида и минералних хранива у засадима.
Бактериозна пламењача и даље водећа болест
Не може се рећи да су се у малини и купини појавиле неке нове болести којих није било раније, али због проблема и несналажења произвођача потребно је поменути да последњих година велике проблеме у производњи свих воћних врста током влажних пролећа представља бактериозна пламењача. Изазивач болести је бактерија Pseudomonas syringae, која презимљава у зараженим надземним прирастима и пупољцима. Након продора у биљку бактерија се системично шири за време влажног и хладног времена. Изузетно јој погодује када током позне зиме наступи период топлог времена, након кога настане променљиво, хладно и влажно пролеће. Са отопљавањем и стабилизацијом временских услова, болест стагнира. Треба истаћи да не постоји ефикасна заштита оболелих надземних прираста од бактериоза. Због тога се морају предузети све мере да не дође до заразе. А ако до заразе, ипак, дође на одређеном подручју потребно је крчити и спаљивати оболеле прирасте и њихове домаћине и предузети комплетне превентивне мере заштите (здрав садни материјал, правовремена обрада и друго).
Од хемијских средстава примењују се превентивно средства на бази бакра, као и системици на бази фосетил-алуминијума, и бактерициди на бази флумеквина. Последњих година добре резултате дају препарати на бази чајног дрвета у комбинацији са D – аминокиселинама, као и употреба различитих комбинација ефективних микроорганизама.
У свету постоје одређена искуства у сузбијању бактериозне пламењаче и других бактериозних обољења антибиотицима. Међутим, овакав начин лечења биљних болести изазива велике полемике и критике лекара, ветеринара и токсиколога, због реалног страха од појаве резистентности патогена уопште, дакле и оних које нападају људе и домаће животиње.
Све већи проблем произвођачима представља и инвазивна, вишегодишња коровска врста са изразито снажним кореном под именом винобојка (Phytolacca americana). Коров је препознатљивог изгледа, наликује биљци дувана, расте до 150 cm у висину, образује гроздасте цвасти и продукује обиље плодова који су примамљиви птицама, тако да се и на тај начин интензивно шири. До појаве у ариљском малиногорју дошло је са куповином стајњака из Стига и Браничева. У будућности може представљати још већи проблем због чињенице да се у зони реда не може сузбијати ниједним познатим хербицидом.
Последњих 15-ак година сортна структура значајно измењена
Када би у Француској, као што је код нас случај са малином, неко покренуо питање измене сортимента винове лозе у неком од њихових виногорја без одговарајуће анализе и комплетно научно и стручно верификованог одговора, био би у питању опстанак Владе ове земље. Поред тога треба напоменути да свака земља у којој малина има улогу, макар приближно колику ова воћна врста има за економију наше земље, не постоји шаренило сортимента. У Чилеу је са 80% заступљена сорта Херитиџ, 10 до 12 % Микер, 3% Чиливок а све друге сорте у износу до 5%. Слично је и у Пољској и другим земљама. У Србији је је још увек доминантно заступљен Виламет. али је последњих 15-ак година сортна структура значајно измењена па су своје место у засадима нашле и неке сорте које ни приближно не задовољавају критеријуме наших традиционалних купаца.
Напоменуо бих да нам је деведесетих година прошлог века велики проблем направио заражени садни материјал сорте Микер, пореклом из Француске и Америке. Због тога је до изостанка адекватног приноса, компликоване технологије одржавања, повећане потребе за људским радом и на крају пропадања засада подигнутих са таквим материјалом, па су произвођачи за дуже време елиминисали Микер из својих засада. А да је реч о квалитетној и веома родној сорти потврђују примери из неких новијих малиногорја као што је подручје Сиринићке Жупе на Косову и Метохији. Поједини откупљивачи из Западне Србије су упућени и имали су прилику да се увере да произвођачи малине из Штрпца и околине уз ограничену примену хемијских средстава без проблема постижу приносе од преко 30, па чак и 35 тона по хектару и за коју кажу да је најквалитетнија малина на свету!
Што се тиче тржишта смрзнуте робе, ту су наши купци рекли своје. Неприкосновено место у погледу технолошких својстава имају Виламет, пре свега за тржиште Немачке и Скандинавије и Микер за тржиште Француске, САД-а и Јапана. Наравно да треба пратити трендове на све захтевнијем светском тржишту, посебно тржишту свежих плодова које је специфично али истовремено и економски веома значајно а за ту намену се код нас гаје Енросадира, Дел нива и друге.
Foto: AdobeStock
