Баштовани добро знају да је парадајз највеће закерало у башти. Вечито је гладан, жедан, воли сунце, али му смета жега, тражи барем једнонедељно фризирање, односно, закидање заперака, прија му да су му ноге дубоко у земљи… Али, ако му се угоди, може и на бетону да роди.
Пише: Светлана Мујановић
Довољно је да се набави велика пластична канта, буре, саксија минималне запремине 20 л, квалитетан компост и првокласна садница. А тада канта, буре, саксија с рупама, могу да се поставе и на бетонску стазу, и да се баш тамо беру укусни плодови парадајза.
А на терасама пластеници
И баш таква, мала велика башта „живи“ на окућници Ивана и Марије Цветковић на Ченеју, селу недалеко од Новог Сада, познатом по салашима и у песмама опеваним, у којима има и прелепих етно ресторана, великих воћњака, животињских фарми. И око сваког је башта, али не оваква. Веровали или не, ови вредни људи, којима је повртарство хоби, а не основна делатност, у тој кући су подстанари. Али, све се може када се воли, жели и хоће.
На парчету земљишта, површине свега један и по ар, где је део у хладу и сенци, по принципима органске пољопривреде гаје сво поврће, неопходно за исхрану четворочлане породице. Башта јесте тесна, па су на две терасе поставили импровизоване пластенике, рај за поврће у кантама до дубоко у јесен, а љуте папричице, које гаје у дубоким гајбицама, уз додатно осветљење беру и зими.
У башти на отвореном и у пластеницима ипак највише је парадајза. Определили су се за сорте за које се зна да су мање осетљиве на паразите, проузроковаче болести, а по приносима не заостају за новоселекционисаним родним хибридима. Предност сорти је и у томе што су сачувале мирис и укус старих времена.
И тако, када прође опасност од касних мразева, расад, произведен у „сопственој режији“, износи се напоље и сади у канте запремине 20 литара које се пуне компостом, такође из властите производње.
Почетком маја канте се поставе у башту и почиње пуњење. Трећина је компост, помешан суви и течни, а две трећине свежа баштенска земља. У једну канту посаде по два струка сортног парадајза или три черија. Укупно расаде око 400 биљака парадајза. Чим мало поодрасту, за сваки струк се везује канап који се причврсти за жицу, чији су ослонац рашље сувих, али неискрчених воћака и биљке се „воде“ да усправно расту. На крају се постави наводњавање у систему кап по кап и производња се захуктава, а одгоре се рашири мрежа за засену.
Сваки плод може из баште на трпезу
Иако је село познато по вредним паорима, салашима с органском производњом поврћа, овако никад нико није повртарио. Потомци некадашњих кулака навикли су на велике баште у којима свака биљка има довољно места да расте како хоће. Парадајз у кантама, то је до пре коју годину било незамисливо, док им породица Цветковић, савремени номади којима није стран живот на грчким острвима, на стрминама Старе планине, благим падинама Фрушке горе, није показала да парадајз, ако му се угоди, може и на бетону да роди.
