Пише: Светлана Мујановић
Повртарскe врстe у нашим баштама и на њивама гаји се, или из расада, или из директне сетве, или се користе оба начина. Парадајз је поврће које се гаји и из расада, и из директне сетве. А која ће се метода користити одређују сорта, намена и простор.
Производња расада и нега посађених биљака није лак посао, и мали баштовани се најчешће одлучују за то да готов расад купе на пијаци или од проверених произвођача. Неретко се „опеку“, јер биљке које купе не одговарају, ни по квалитету, ни по сорти, па се следећег пролећа упусте у производњу сопственог расада. Тек тада схвате колико је тешко добити биљку жељеног квалитета. И тада реше да ово поврће сеју под мотику, како су радиле и мајке, и баке. А тада се на прве зреле плодове чека дуго, и опет, производња је далеко од идеалне.
Баштовани углавном знају да свака производња има и предности и мане. Које су предности и мане једног, а шта треба очекивати од другог начина производње сазнали смо од дипломираног инжењера Драгомира Радића, саветодавца у Пољопривредној саветодавној стручној служби у Смедереву. Своја запажања објавио је и на сајту Министарства пољопривреде.
Парадајз је топлољубива биљка са дугом вегетацијом, па се зато и производи из расада, како би се скратило време од изношења на отворено поље до прве бербе. То у просеку износи 45 до 50 дана од ницања до расађивања и првог цветања, и још 45 дана од цветања до прве бербе. Дакле, читава три месеца. У пластенику без грејања семе се сеје од 15. до 20. марта, никне за 7 до 10 дана, а на отворено се износи када прође опасност од позних пролећних мразева, што је обично после Ђурдевдана. Тако се први зрели плодови беру већ крајем јуна.
На отвореном сеје се најраније око средине априла, што значи да се, у односу на производњу преко расада, у старту касни месец дана. Овакав усев почиње да рађа крајем јула, а масовно се бере током августа, када је и време за остављање зимнице. Пошто се зна да су први и други род парадајза најквалитетнији, то значи да парадајз из расада даје мање квалитетну зимницу од оног из директне сетве. Највећа мана директне сетве је што се први род бере месец дана касније од оног из расада. Међутим, она има пуно предности. Пре свега, то је уштеда у простору за расад и огромно појефтињење производње уз смањење живог, ручног рада, а пружа могућност да се поврће гаји на већим површинама.
Биљка из расада има плитак корен који тражи често заливање, што на летњим жегама значи сваки други или, најдаље, трећи дан. Парадајз из директне сетве има моћнији корен који може да иде у дубину и до два метра, па је самим тим и потреба за заливањем много ређа. Хабитус „сејанца“ је већи, као и општа отпорност на неповољне услове и на болести. Могуће је да се парадајз посеје и крајем марта, али у кућице у којима је на дно јамића стављен свеж стајњак да греје младе биљке, а одгоре се постави фолија или на други начин поврће заштити од могућег мраза. Тако се берба првих зрелих плодова помера за петнаестак дана у рано лето, а тиме и време почетка припреме зимнице.
