Kaда се говори о пољопривреди, сва пажња науке и струке, али и ресорног министарства, усмерена је на културе које доносе највећи приход и остварују највећи извоз. Aко се томе дода и нагли раст интересовања за винску културу, који је производњи грожђа удахнуо нови живот, јасно је зашто се повртари осећају запостављено и препуштени сами себи.
Да бити повртар не мора да значи живети за корицу хлеба, видимо из примера Владана Баточанина, повртара из Почековине у општини Трстеник, једног од највећих пластеничких произвођача у овом крају, успешног пољопривредника који је од оца наследио љубав према раду на земљи и покушава да је пренесе на наредну генерацију – ћерку и сина.
Купац један, али вредан
– Имамо пластеничку производњу на два хектара, не радимо ништа на отвореном. Преко зиме, све до маја производимо салату, а преко лета у пластеницима гајимо парадајз, и нешто мало паприке. Салату радимо зими јер немамо грејање, имамо систем за догревање, а у таквим условима згодно је радити управо салату – каже Владан, чију укупну производњу ове културе откупљује ланац трговине Делез. – Склопили смо уговор још пре седам-осам година, док је био Макси, а с њима смо сарађивали три-четири године раније, преко посредника.
Додаје да су му онда представници овог трговинског ланца пришли с идејом да направе директан уговор. И тако је с оцем Милорадом, који је тад био власник газдинства, Макси направио уговор.
– Тако смо ушли у систем ПДВ-а и сад смо нешто између газдинства и фирме, имамо и књиговодство. Овај начин откупа показао се одличним за време короне јер нам, осим Делеза, није на врата дошао ни један једини купац. Да нисмо имали уговор с овим ланцем, не бисмо имали коме да продамо салату и све би пропало.
Производња за велики ланац мора бити стабилна и велика, и зато је Баточанин ових месеци у поступку увођења сертификата „Глобал гапа“ – Добра пољопривредна пракса – пошто је то један од услова да се салата нађе на рафовима продавница у Србији.
Компјутер и за заливање
– Овај сертификат признат је у Европи, међутим, у питању је велика документација, а то фирма као што је наша не може сама. Зато смо ангажовали агенцију, свака тачка у производњи се анализира, саагледавају се ризици, све се разрађује у детаље. Није нам то много ствари променило у производњи јер смо се углавном свега и до сада придржавали, али документација сад мора да постоји. Све се прати, од сетве до готовог производа, сви импути који улазе у производњу, морају да буду документовано безбедни. Све ово прави трошак. Морали смо да правимо нове тоалете, гардеробере, кошта сама сертификација, а ако имате малу производњу, не исплати вам се да крећете у то.
. Нове технологије смањују ризик
Воћарска производња у Србији највећим делом се обавља на отвореном. Без обзира на ниво улагања у производњу, ризик од губитка приноса услед дејства фактора спољашње средине увек постоји, и посебно долази до изражаја у појединим годинама, када се јављају ниске зимске температуре, пролећни мразеви, велике количине падавина, екстремна суша, град и у последње време олујни ветрови. Услед глобалних промена климе овакве екстремне године све су чешће. Повећањем интензивности производње путем инсталирања система за наводњавање, противградних мрежа, анти-фрост система и др. смањују се ризици по принос. Међутим, ради се о скупим инвестицијама које су рентабилне једино у агроеколошким условима који одговарају одабраној воћној врсти.
