У производњи поврћа у нашој земљи топла леја је широко заступљен облик заштићеног простора, који је због једноставности доступан свим произвођачима, и користи се углавном за гајење расада. Према конструкцији, начину загревања и неким другим особеностима, разликују се бројни типови топлих леја. Оне могу бити једностране и двостране, надземне и укопане, ниске и високе…
Надземне леје су једноставније за руковање, могу се премештати с једног места на друго, у њима се лакше регулише влага, што је предност у односу на укопане јер се добија уједначен, изузетно квалитетан расад. Једини недостатак, ако би се тако могло рећи, јесте утрошак око 30 процената више стајњака него код укопаних леја, које су погодније за гајење поврћа на род, јер је у њима режим влажности и топлоте мање подложан променама.
Топлу леју сачињавају прозор, рам и асуре. Ако се укопава, ту је и трап. Прозор је направљен од дрвета, застакљен, а рам је обично величине 150х100 цм. Ваљало би да се дрво, пре стављања рама, држи потопљено у 10-постотни раствор зелене галице, или 5-постотни раствор плавог камена током 24 часа. Топла леја може се покрити и пластичном фолијом, која је данас више у употреби јер је практичнија.
Рам уоквирује топлу леју и на њега се ослањају прозори. Они се праве од дасака ширине 20-30цм и дебљине 34цм, а за укопане се могу употребити обле гредице пречника 12-15цм. Велику пажњу треба обратити на положај даске која се поставља са северне стране. Она је обично нешто виша од даске која се поставља супротно, са јужне стране, чиме се обезбеђује отицање кише низ прозор и боља осунчаност леје. Асуре штите леје, односно расад од прекомерног хлађења у току ноћи, и оне су најчешће од трске или ражане сламе. Надземне топле леје штеде простор и омогућују рану сетву. Трап се користи за топле леје које се укопавају и у њих се слаже стајњак. За леје које се подижу у току зиме, копа се трап дубок 50-60цм, док је за оне које се праве у пролеће, довољно ископати трап дубок 40цм.
Земља за топле леје се посебно припрема, прави се мешавина од једнаких делова баштенске земље и добро згорелог стајњака. За загревање леја користе се свеж стајњак, слама и плева, а понекад и лишће и разни биљни остаци. Њиховим разлагањем, које обављају микроорганизми, ослобађа се топлота. Често постоји потреба да се на мањем простору постави више леја. Да би се лепо сложиле и имале правилан облик, као маркери могу да послуже грабљице и метар. Грабљице се полегну на земљу зупцима на доле и притисну, да би зупци оставили отисак. То исто се уради са друге стране да би се добио прав угао. Затим се метром размери растојење и праве следећа три права угла, односно темена леје.
Пошто се земљиште у повртњаку не сме угазити, око леја се праве стазе. Оне су најчешће широке 30 центиметара (може и пола метра). Праве се мотиком и у ископане плитке канале слажу бетонске плоче или цигле које не морају да се додирују. Битно је да се направи газиште. С таквим стазама повртњак је проходан и за време највећих киша.
Када се пореде све леје, уочава се да високе имају много предности у односу на друге. Прво, штеде простор и омогућавају рану сетву и садњу поврћа јер је земља у њима увек за неколико степени топлија него у другим, и посебно од околног земљишта. Основне мере ограђених и неограђених леја се не разликују много. Неограђена леја не би требало да буде шира 160-180 центиметара, да би се око ње могло радити без пењања и гажења. Дужину одређује величина простора и расположиви органски материјал који ће је загревати, а висина је 60-70цм. Најпре се ископа правоугаоник дубине 25цм, тако што се ашовом пажљиво вади бусен по бусен и одлаже поред леје,, јер ће касније бити употребљен. По целој ширини се сложи слој уситњеног грања до висине од пола метра и на њега се слажу бусени ископане траве тако што се зелени део окреће према доле. Овај слој може да се прави и од покошене траве, сламе, јако уситњених отпадака од бербе кукуруза, стабљика соје… Дебео је петнаестак центиметара. Преко њега се насипа слој земље дебљине десетак центриметара, и све добро набије лопатом. Следи слој добро навлаженог лишћа и поново слој земље дебљине пет до десет центиметара. Преко тога се насипа слој грубог компоста дебљине петнаестак центиметара, а преко њега слој мешавине баштенске земље и добро згорелог компоста. Све се поравна и обликује лопатом, сабије и кроз средину направи каналић за заливање. То је коначан облик неограђене високе леје.
Не рачунајући ограду, ограђена леја широка је 160 центиметара, висока 75 и дугачка по жељи. Правоугаоник у који ће се поставити је дубок 40цм, у њега се слаже крупнији дрвени отпад – пањеви, грање и слично. На њега се постављају прво ситно исечене гранчице, а затим стајњак или неки други органски материјал за загревање. Ограда се може направити од импрегнираних дасака, цигли, бетонских блокова…
Да би у леји могла да почне сетва морају се урадити неки „предсетвени послови“. Стајњак се припреми десетак дана пре подизања топле леје, и то тако што се слаже у гомиле (за загревање) поред места где ће бити топла леја. Тада се меша са сламом и, ако је сув, повремено се кваси водом. После неколико дана гомила се упали и почне да се пуши, што је знак да је стајњак угрејан и да може да се пуни трап или се користи за површинске леје. У леју се слаже равномерно до потребне дебљине, после чега се гажењем сабија. Преко сложеног стајњака поставља се рам, насипа земља и леја покрива прозорима и асурама.
Земља којом се пуни топла јела мора бити здравствено безбедна за младе биљке. Стручњаци саветују да се, чим се унесе у леју, по површини поспу фунгициди на бази цинеба и тирама у количини 70-90г на квадратни метар, и прекопа, да се добро измеша. Препоручена доза фунгицида може и да се размути у води, при чему количина није битна, и леја опрска.
Сетва треба да се обави правовремено, а рок зависи од времена расађивања. Не би ваљало да се ради рано, јер до изношења расад може остати дуго у леји, чиме се подстиче издуживање – прерастање, а такав расад се теже прима. Такође, расад не би смео да буде превише млад, јер је осетљивији на неповољне услове спољашње средине. Пре сетве, уколико се користи семе из сопствене производње, обавезна је дезинфекција. Може се сејати омашке и у редове, што је много прецизније. Размак ред од реда је пет-шест центиметара, а затим се семе покрије слојем земље дебљине један, до један и по центиметар. По потреби се залије, стави рам и прекрије асурама. Леје ваља редовно прегледати и током најтоплијег дела дана проветравати.
Ваља имати на уму да се све поврће не сеје истовремено у топле леје. Неке врсте се чак не сеју у леје, већ директно у супстрат, на којем ће се гајити до краја плодоношења. Такође, сетва је увек подређена времену расађивања. Разликују се три основна термина производње. Јесење-зимска производња подразумева сетву-садњу од новембра до фебруара, односно марта, а у овом периоду могу да се гаје зелена салата, спанаћ, црни лук, ротквице. Рана пролећна производња обухвата период расађивања од марта-априла и јуна-јула – рани парадајз, и март-април и септембар – раностасна паприка. За овај рок парадајз и паприка сеју се у топле леје средином јануара.
У пострној производњи биљке се расађују од августа до септембра, а у овом року се обично сеју-расађују краставац корнишон, боранија, карфиол, шаргарепа, купус.
С. Мујановић
Добро јутро број 537 – Јануар 2017.
