Пише: Биљана Ненковић
Божић се у хришћанском свету празнује као успомена на дан рођења Исуса Христа. Као празник, којим се обележава рађање новог живота, посвећен је деци, родитељима, породици и најближим укућанима. Због тога је овај највећи хришћански празник украшен и најлепшим верским обичајима. Претходи му Бадњи дан, који представља последњи дан најстрожег, Божићног поста. На Божић се окупља породица, спрема се богата трпеза и у миру, слози и љубави се проводи читав дан. Кућу краси Бадњак, слама, искре из ватре, дечји смех, слаткиши, посећује је полажајник.
Бадњи дан се обележава уочи Божића. Назив је добио по грани храста, односно бадњаку, који се на тај дан сече, уноси у кућу и пали. Постоје разни обичаји који се везују за овај дан. Домаћини увек раном зором иду у сечу бадњака у оближње шуме. Чине то у друштву с неким од млађих чланова породице или заједно с комшијама и пријатељима. Потом их до увече држе уз кућу и, када почне Бадња вечера, уносе их у дом и пале. За православне вернике то је свечан чин, коме посвећују посебну пажњу. У градовима се Бадњак најчешће купује на пијаци и уноси у кућу.
Симболика бадњака
Трпеза на Бадњи дан је искључиво посна. Најчешће се спремају риба, пребранац или тучени пасуљ, салате од купуса, роткве или кромпира. Праве се слане и слатке пите од пиринча и дулека. На сто се ставља и суво воће.
Обичај сечења бадњака подсећање је на пастире у Витлејему. Они су, на вест да се родио Христос Спаситељ, насекли гране храста и однели их у пећину да наложе ватру и огреју тело тек рођеног Христа и његову мајку.
На Бадње вече, домаћин куће са синовима или унуцима уноси бадњак, сламу и печеницу. Слама се посипа по читавој кући, а нарочито тамо где ће се служити вечера. Бадњак се полаже на огњиште, пали се свећа и укућани једни другима честитају Бадње вече, очитају молитву и тада у миру почиње вечера. Верује се да на овај дан треба вратити све позајмљено и помирити се са свима с којима сте били у завади, како би цела наредна година протекла у миру и слози. У градовима је овај обичај нешто измењен, па се бадњак пали у црквеним портама.
Најрадоснији православни празник
Божић је најрадоснији православни празник којим се прославља рођење Исуса Христа и слави се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара по новом календару, односно 25. децембра по старом календару. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује долазак Божића и божићног славља. Домаћин и сви укућани облаче најсвечанија или нова одела, одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе, у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима “Христос се роди!”, а отпоздравља се са “Ваистину се роди!”
По православним обичајима, овако се поздравља и отпоздравља све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане овим радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве, љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник. Обичај је да прва особа која уђе у кућу на Божић буде полажајник. Он може бити случајни намерник или домаћин позове кога жели да му буде полажајник. Сматра се специјалним гостом који треба том дому и њеним укућанима да донесе здравље, срећу, благостање и мир. Симболично, полажајник представља три мудраца који су пратили звезду с Истока и који су новорођеног Христа на рођењу даровали тамјаном, златом и мирисом. Када уђе у кућу, он честита свима празник, отвори врата од шпорета, проџара ватру и изговори бројалицу:
„Колико варница, толико среће у овој кући, колико варница толико парица. Колико варница, толико у тору оваца, колико варница, толико прасади и јагањаца. Колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља. Амин, Боже дај”.
Домаћица после тога послужи полажајника, и дарује га поклоном. Некада су то биле вунене чарапе. Данас су то поклони прилагођени новом добу, па се полажајнику даје нешто од куповне гардеробе, чоколаде или новац. У неким крајевима Србије Бадњак на Бадње вече пале укућани и изговарају бројалицу, а у другим крајевима тај део обреда препуштају полажајнику на Божић.
Чесница и божићна печеница
Прослава Божића наставља се свечаним доручком, а централно место трпезе заузимају чесница и печеница. Домаћица меси чесницу, односно, погачу у коју ставља новчић, гранчицу бадњака, дрена и босиљка. У тесто се ставља и семе пасуља, кукуруза и пшенице. Чесница представља славски колач на Божић и, када је печена, износи се за сто, окреће се као славски колач, прелива вином и на крају ломи на онолико делова колико има укућана.
Верује се да ће онај ко добије део чеснице са паром, током читаве године добро зарађивати. Ко у свом делу има дрен, биће здрав, пасуљ симболише обиље хране, а кукуруз доста оваца и животиња у домаћинству. Након ломљења чеснице, следи честитање празника и обедовање. То је први мрсни оброк након дугог поста.
На сто се ставља све што је спремљено за тај дан: колачи, суво и свеже воће, слаткиши за децу, мед и вино, како би се нагласило обиље и очекивања за предстојећу годину. Атмосфера је свечана и укућани у миру и слози уживају у празнику. Бадње вече и Божић традиционално се прослављају породично.
За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко припрема печену ћурку, гуску или кокошку. Обичај изношења печенице на трпезу остао је из још старих многобожачких времена. Везан је за приношење жртве. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, добро дође јача храна, поготову у време зиме и јаких мразева. Према народним обичајима, ово је једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама.
Празник деце, детињства и родитељства
Божић се првенствено сматра празником деце, јер се тог дана родило најлепше и најсветије дете. Овом празнику се деца и највише радују, јер време проводе с најмилијима, у опуштеној и свечаној атмосфери. Божић се данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта ни шуме и где је немогуће на високе спратове носити Бадњак и сламу, слави нешто другачије. Али, деца се због овог празника радују, јер породице често путују и одлазе на село код рођака и фамилије, с којима славе празник.
Деца се за Божић дарују новим комадима одеће или поклонима које су желели. У пакетићима се увек нађе и слаткиша. Највреднији поклон је породица на окупу, мир и љубав која влада у кући, учење о обичајима и значењу Бадњег дана и Божића, затим неговање традиције коју ће они наставити у будућности, окупљајући своје нове породице.
Божић је празник рађања новог живота, празник детињства, празник родитељства – очинства и материнства. Сви обичаји и обреди имају основни смисао – да се сачува и увећа породица и имање. Све то изражава се у краткој народној здравици и молитви о Божићу:
“Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, у тору и обору!”
Време мирења и праштања
Божићу се сви радују. Неколико недеља пред Божић, такорећи већ од Никољдана и неколико недеља после Божића, све до Савиндана, траје свечано празнично расположење. У таквим приликама људи се мире, праштају једни другима увреде нанете преко године. У овом периоду су и најважнији празници – Детињци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Нова година, Богојављење, Јовањдан и Савиндан.
Наш ближњи је сваки човек, без обзира на порекло, расу, вероисповест, положај, образовање. Ова заповест односи се и на оне који су добри према нама и на оне који то нису, јер треба праштати и не светити се. Треба враћати добро за зло јер, као што каже Владика Николај Велимировић, „не свети се, не враћај зло за зло. Доста је зла од суседа твог. Ако му вратиш зло за зло, удвостручићеш зло у свету. Ако ли му не вратиш, он, још може, покајањем, сагорети своје зло и тако ћеш ти трпљењем смањити зло у свету.”
Не само за празнике, иако они могу бити добар повод, треба помагати сиромашнима и невољнима. Али, важно је кад чинимо милостињу да се не хвалимо тиме, и о томе не причамо на све стране, да би други то видели и нас хвалили.
Туциндан
Туциндан је народни празник који се обележава два дана пре Божића и тад се припрема печеница за Божић. Празник је назван Туциндан јер се некада прасе или јагње “тукло”, односно, ударало крупицом соли или ушицама од секире, па се онда ошамућено, клало и редило.
За печеницу се обично коље назиме, младо свињче, или јагње “веселица”. Печено прасе или јагње назива се и “божићњара”. Кокошка, гуска, патка или ћурка, међутим, у многим се крајевима ни у ком случају не смеју наћи на празничној трпези, због веровања да је перната живина симбол “назадовања и растурања куће, јер кљуца и баца земљу иза себе”. Тамо где се, ипак, коље за супу, одмах се одбаце глава и ноге.
Богојављење
Богојављење се обележава 19. јануара и непокретан је празник. На тај дан је, по предању, Божји глас објавио да је Исус његов син. На Богојављенско вече, верује се, отварају се небеса. Треба замислити жељу и у поноћ погледати у небо и пожелети да се она оствари.
На овај начин се може дочекати један од највећих празника Српске православне цркве. Претходи му Крстовдан, први дан поста после божићних празника, а одмах за њим, 20. јануара, слави се и Свети Јован Крститељ, који је Исуса крстио у реци Јордан. Тога дана се, према Библији Свети дух у виду голуба спустио на раме Исусово и зачуо се глас Бога Оца с неба. Тако се Бог јавио у три личности – Оца, Сина и Светог Духа. Тај тренутак представља објављивање Богочовека и увођење Христа у месијанску мисију. Догађај објављивања Богочовека, наводи се у светим књигама, слави се као Богојављање.
Такође, Црква је установила Свету тајну крштења. Крштењем се постаје члан Христове цркве и душа се чисти од сваког греха. На Крстовдан, уочи Богојављења, као и на сам празник, после литургије, обавља се велико освећење воде у храму или у порти храма. Та вода се узима и носи кући. Чува се као чудотворна света драгоценост, јер штити од нечистих сила. Пије се током целе године ради исцељења и заштите од свих болести, очишћења од злих страсти и ради опроштаја грехова, очишћења душе и тела.
Верници се на Богојављење поздрављају речима „Христос се јави”, а отпоздрављају са „Ваистину се јави”. У новије доба у Србији је обновљен стари обичај да се у реку баци крст, а млади се такмиче да до њега стигну и први га ухвате.
На Туциндан се, према народном веровању, не сме ништа давати из куће, јер ће онда целе године ствари само “излазити” из дома. Такође, тог дана треба обавезно вратити све дугове и измирити све рачуне, јер ће у супротном домаћин бити дужан све до наредног Божића. Печеница се пече сутрадан и на Бадње вече уноси се у кућу.
Од Туциндана почиње и спремање куће за Божић. Домаћица припрема брашно за мешење, посуду са зрневљем жита, а у селима мења сламу у гнездима за живину, прибавља суве шљиве, смокве, орахе, новчиће и бомбоне које ће просути на Бадње вече по слами разастртој у кући, а деца их покупити пијучући.
Украшавање куће
Некада су домаћице с посебном љубављу украшавале своје домове и тако га припремале за дан Христовог рођења. Уместо јелке, традиционално се китио велики бадњак, и то најчешће сувим воћем, шишаркама, бомбонама увијеним у украсни шарени папир и осталим природним украсима. Маштовите декорације допринеће свечарском духу Бадње вечери и Божића. Слама представља јасле на које је положено Христово тело по рођењу, а она је одличан основ за прављење различитих аранжмана који уносе топлину у дом.
Од ње се могу лако и брзо обликовати корпице, односно, гнезда која се постављају на централна места у кући. Пригодне су за трпезаријски сто, али могу се ставити и у углове прозора. У гнезда од сламе стављају се симболи овог великог празника – жито, ораси, лешници, суве смокве и грожђе… Да би декорација изгледала раскошније, могу се додати шишарке, лишће бадњака, гранчице дрена које симболишу добро здравље. Дрен је иначе савитљив, па се од њега може исплести венчић и окачити у кући. Или га заједно са сламом уплести у гнездо. Или га обмотати око свеће чији пламен обасјава трпезу за Бадње вече. У новије време за овај празник се у кућу уноси и свеже цвеће, попут Божићне звезде, која црвеном бојом украшава дом до пролећа.
