Постоји изрека да ротквица вреди као олово, репа као сребро, а рен као злато. Зашто рен од давнина упоређују с вредним племенитим металом? Претпостављамо зато што га мало има, скуп је, тешко се долази до њега и добро је имати га. Или, због тога што је корист за здравље од овог корена оштрог мириса и љутог укуса, вреднија и од самог злата.
Рен је вишегодишња биљка богатог зеленог лишћа и белог корена љутог укуса. Потиче с Медитерана и из западне Азије. У исхрани се најчешће употребљава корен рена, али изузетно су укусни и помало пикантни млади листови биљке. Богат је витамином Ц, калијумом, витаминима Б1, Б2 и Б6, гвожђем, калцијумом, магнезијумом и фосфором, те је, осим што је гурмански вредан, изузетно лековит. А његову лековитост познавали су и стари Грци. Још 1.500 година пре нове ере користили су га за ублажавање болова у леђима.
Лечи грло и десни, гнојне ране и зглобове
Сок од рена уништава бактерије дизентерије, салмонеле, туберкулозе, као и многе гљивице које паразитирају у човеку и биљкама. Чисти организам, убрзава метаболизам, отклања умор. Највише се препоручује дијабетичарима. Подстиче размножавање и развој корисних бактерија у цревима. Побољшава функцију органа за варење, тако што стимулише лучење желудачних и цревних сокова, жучи и ензима из гуштераче. Рен подстиче и рад јетре, срца и циркулацију, а уз то је одличан диуретик и помаже код реуматизма.
Сок од рена, разблажен водом, добар је за испирање упаљеног грла и болесних десни. Поред финтоцида – природног антибиотика, рен садржи и лизозим, протеин с бактерицидним деловањем који се користи и у званичној медицини. Управо зато, кашу од корена рена многи азијски народи користе за лечење гнојних рана и различитих чирева на кожи, узрокованих упорним бактеријама.
Руси су њиме лечили и промрзлине, упаљене нерве на лицу и телу, разне облике неуралгије и болести зглобова. Ипак, најпопуларнији је као домаћи лек за кашаљ и болести дисајних органа. Такође, умањује жеђ, па се самим тим, због смањеног конзумирања течности, регулише и ниво шећера у крви.
Нарендани корен рена, на жалост, може се чувати највише недељу дана, након чега губи корисна својства. Тако се ни куповни рен у теглицама не може похвалити нарочитом лековитошћу. Али је зато неодољив као зачин. Неизоставан је додатак разним јелима, посебно у зимским месецима и служи се уз масну храну, јер помаже да се она лакше свари.
Свеж корен целе године
Свеж корен рена може се користити целе године, ако се правовремено одложи у влажан песак или држи у подруму. У кулинарству најчешће се користи као зачин јелима од меса или за справљање сосова, уз додатке као што су мајонез, јогурт или павлака. Млади листови рена употребљавају се за справљање сармица или као додатак разним салатама. Најпопуларнији је зачин који се прави од ситно наренданог корена рена који се помеша с кашичицом шећера и 4 кашике лимуновог сока или јабуковог сирћета, након чега се чува у фрижидеру, у добро затвореним теглицама. Приликом кувања етерична уља брзо испаравају, па треба избегавати термичку обраду. Рен се ставља у салате од купуса, цвекле и другог поврћа, као и у свеж крављи сир.
Рен (Armoracia rusticana) биљка је из породице крсташица и рођак је купусу, ротквици, репи и слачици. Има и друга народна имена, као што су крен, ледиња андрква, морска ротква, равељ, равет, торман, хрељ и хрин. Његова домовина није позната, али се претпоставља да је то источна Европа. Дужина стабљике рена може достићи до 1,5 метара. Биљка цвета у другој години, у мају или јуну, избацујући стабљику са белим ситним цветовима карактеристичним за све крсташке облике. Корење биљке је снажно и тешко се вади из земље. Дужина корена може достићи и два метра. Снажну и уједно специфичну арому и реско-оштри укус даје им есенцијално уље, чија компонента је алил изотиоцијанат.
У Србији су заступљене две врсте овог рода, такозвани обични рен, који је најраспрострањенији и гаји се у баштама широм Србије. Има широко лишће са неједнаким крајевима. Друга врста је дивљи рен, који код нас расте у дивљини, најчешће у околини Београда и на Фрушкој гори. Осим њих, постоји још и баварски, хамбуршки, штајерски, баденски, југословенски, васави или јапански рен, летонски…
Припрема резница за пролећну садњу
Садња рена може бити ручна и машинска. Резнице рена постављају се у отворене бразде, на растојању до 35 центиметара. Рен се размножава углавном ризомима, односно вегетативно. Садња је могућа од раног пролећа па до касне јесени. Да би се постигла жетва у години садње, редови са реном саде се у пролеће, од марта до априла, чим се отопи снег. Садња рена пред зиму је у октобру-новембру, а ископавати се може на јесен следеће године.
Размножавање захтева претходну припрему ризома. Резнице за садњу узимају се у јесен или рано пролеће. Изданци корена ставе се у подрум или додају земљи у башти. Најбољим садним материјалом сматра се једногодишња резница, ширине у пречнику од 0,5-1,5 центиметара и дужине од 20 до 30 центиметара. Овакве резнице одвојене су од старијег матичног корена.
Неки баштовани ризоме чувају у влажној пиљевини или тресету до 3 недеље при температури од око 18 степени. Након тога се клијави пупољци уклањају у средњем делу резница и из њих израсту глатки, дебели, равни ризоми. Да би се биљка добро развијала и брзо напредовала, треба је заливати једном недељно током сушних периода.
Рен ће расти на било којој парцели земљишта, али као и већина биљака, воли плодна, култивисана тла. Пешчана иловача и иловача, с неутралном или благо киселинском реакцијом, најприкладнији су за то. Рен не подноси земљишта са пх вредностима испод 5,5. Добро расте у хладу, његово напредовање и развој не зависи од дужине дана.
Ова биљка не воли врућину, у исто време, мразеви нису претња за ову биљку, па успешно може да презими на отвореном. Не захтева претерану негу, осим заливања и одстрањивања корова, а преко целог лета брањем лишћа за сарме и салате, обавља се и резидба, како лишће не би одузимало снагу корену.
Корење рена вади се у јесен, пре мраза или у пролеће пре него што лишће почне да расте. Узимају се и главни корен и сви мали, танки коренчићи. Ако су довољно дебели, користе се за даље размножавање. Закопавају се назад у земљу или се остављају у влажном подруму до пролећа. Најтањи корени се бацају. Чувају се у фрижидеру или у подруму, у кутијама с влажним песком и ваде се по потреби.
Описан у Плинијевој „Историји природе“
Рен се помињао још у грчкој митологији. Према предањима, Аполону су пророчице у Делфима рекле да рен у злату вреди онолико колика је тежина његовог корена. Помињао га је и Плиније у делу “Историја природе”, а у Помпеји је пронађена слика рена на једном муралу. Корисна својства рена била су увелико позната још давно, а о њему су писали и Џорџ Вашингтон и Томас Џеферсон. У средњем веку се користио за лечење читавог низа болести, а најчешће бродске болести, болести јетре и жучи, те упале дебелог црева. У записима из 1548. године енглески ботаничар и травар Вилијам Турнер назвао је рен “црвена бросква- кораба”, а свој данашњи назив рен је добио 1579. године у Герардовом хербаријуму.
Зелени ајвар с реном
Потребно:
5 кг зеленог парадајза,
250г очишћеног рена,
3 кашике соли,
120г шећера,
140мл белог, алкохолног сирћета,
300мл уља.
Припрема: Парадајз самлети на машини за месо и оставити да се исцеди вишак течности. Нарендати рен и промешати с парадајизом. Додати со, шећер, сирће и уље. Миксером све сјединити. Пунити мање теглице, притискати да смеса, сама, пусти течност, херметички затворити и оставити с осталом зимницом.
Јаја у рену
Потребно:
5 обарених јаја ,
2 киселе павлаке,
100 грама наренданог рена.
Јаја исећи на половине и поређати у већи тањир за сервирање. Помешати павлаку и рендани рен, посолити и прелити преко јаја. Служи се као хладна салата уз предјело или посна меса.
Свињске ногице с реном
Потребно:
5 комада свињских ногица,
1 корен рена,
1 шоља сирћета,
2 кашичице шећера,
со по укусу,
једна главица лука,
2 шаргарепе,
1/4 главице целера.
Опрати и добро очистити ногице. У шерпу с посољеном водом ставити крупно исечен лук, шаргарепу, целер и ногице. Кувати док потпуно не омекшају. Извадити ногице и одвојити месо од костију. Процедити воду у којој су се кувале и вратити месо. У посуди нарендати рен и додати сирће, шећер, шољу воде и со. При сервирању сипа се бујон с месом и гарнираним реном. Уколико желите да бујон остане желатиниран, не додаје се вода, како би се после хлађења направиле пихтије, које се преливају реном и сирћетом.
