Пише: Светлана Мујановић
У зависности од температуре и региона, крајем фебруара почиње припрема парцела за садњу кромпира. Иако „окорели кромпираши“ то добро знају, оне мање вичне да подсетимо. Кромпир ваља прво наклијати. Наклијаним кртолама сматрају се оне на којима је већина окаца клијала и дала чврсте, зелене клице које се тешко одвајају од кртоле. Употребом на овај начин припремљеног кромпира убрзава се ницање за око две недеље.
Уколико се посаде ненаклијале кртоле, а у умерено влажно и довољно топло земљиште, за фазу клијања и ницања губи се око 20 дана. Садња наклијалог кромпира у хладна и влажна земљишта такође продужава време ницања, а кртоле су у таквој средини подложније нападу болести и штеточина.
Најбоље је када се, такав, наклијао кромпир, сади кад се земљиште на дубини од 10 цм загреје на око пет Целзијусових степени. Саде се кртоле масе (тежине) 50-60-70 г, на размак 25-35 цм, 50-60 цм између редова, на шест до десет цм дубине. Када се посади, огрће се, и на малом поседу, обично застре сламом.
Ово би било опште првило које се поштовало до пре неку годину. Последњих вегетација и оно се донекле изменило, па се сада сади на већу дубину. Некада озлоглашену кромпирову златицу заменио је кромпиров мољац, због којег су и уведене „измене“. Кромпиров мољац (Phthorimaea operculella) најопаснија је штеточина кромпира. Прво се појавио у јужним крајевима наше земље, а од пре неколико година има га на подручју целе Србије. Прскање хемијским препаратима само је корективна мера у његовом сузбијању, а за успешну заштиту усева кромпира од ове штеточине неопходно је користити све расположиве превентивне мере. Прва је дубља садња, посебно сорти за јесењу потрошњу које овај сићушни инсект и најрадије напада. То не значи да се сорте краће вегетације (ране и средње ране) могу садити плиће. Дакле, препорука је да се, уместо на дубину од шест до осам цм, кртоле полажу у бразде дубоке 15 цм и, после садње на редовима, обавезно направе високи банкови.
Због чега ову препоруку ваља поштовати, биће јасно сваком ко се упозна са биологијом ове штеточине. Наиме, одрасли мољац најрадије јаја полаже на кртоле које вире из земље или су у плићим слојевима. Оне покривене банком зато су му недоступне.
Ваља знати и да овом поврћу одговарају слабо кисела земљишта, пХ 5,3-6,0. Уколико у јесен није растурен свежи стајњак, то може да се уради и пред припрему, уношењем згорелог стајњака. Стајњак се заорава у јесен, а добро згорели у пролеће, пред култивацију. У баштама и вртовима згорели стајњак уноси се у „кућице“ или редове. За рану производњу кромпира кртоле се наклијавају.
Мада кромпир добро подноси монокултуру, ипак се та пракса избегава због умножавања проузроковача болести и штеточина. На исту парцелу кромпир треба сејати тек након три до четири године. Најбољи предусеви су вишегодишње легуминозе, траве, грашак, боранија или житарице. Сам кромпир, као предусев, одговара свим повртарским културама.
