Пише: Светлана Мујановић
За производњу поврћа на отвореном, а преко расада, семе се сеје у марту. Дакле, још није време, али, да би се произвео расад, прво ваља направити нове, или поправити старе топле леје, пошто су оне најпогоднији облик затвореног простора у којем се може производити расад. С обзиромна то да је у том периоду још увек хладно, топлу леју треба загревати. Грејање може бити различито, а најекономичније је класично, свежим, односно, незгорелим стајњаком. Други видови загревања су топлом водом и електричном енергијом, али то су скупље варијанте.
Као енергент за загревање топлих леја најчешће се употребљава стајњак, али не сваки. Најбољи је говеђи. Њега има и највише и, ако нема увек све неопходне особине, мане брзо могу да се поправе. При формирању топле леје, стајњак се меша са сламом и плевом у односу 1:1. Таква мешавина дуго згорева, јер садржи много целулозе из сламе, тако да се елиминише мана говеђег стајњака који кратко згорева и загрева подлогу.
На овај начин продужава се време грејања са 32 на 60 дана. Следећи на лествици добрих „грејача“ је коњски стајњак који леју греје 48 дана, с тим да је доња граница потребне топлоте у супстрату 15 степени.
Бирати осунчано, оцедно и заклоњено место
Када се зна који је стајњак најбољи, ваља засукати рукаве и направити топлу леју. За подизање топле леје одабере се осунчано, оцедно и од ветрова заклоњено место, с извором воде у близини, ограђено, како животиње не би правиле штету. Класична топла леја дугачка је четири, а широка један и по метар.
Како повртарима из пиротског округа саветује дипломирани инжењер Срђан Виденовић, сарадник за ратарство и повртарство ПСС Пирот, леја се прави тако што се на самој површини земље најпре, у танком слоју, ређа неки крупни биљни материјал, нпр. кукурузовина или неокресано грање, како би се обезбедила дренажа. Преко њега се слаже стајњак, помешан са сламом и благо сабија, све док се не направи гомила, висока пола метра. Уколико је стајњак сув и хладан, кантом с решетком накваси се топлом водом. Тако се подиже температура и подстиче рад микроорганизама који разлажу органску масу и ослобађају потребну топлоту за грејање леје.
Како каже инж. Виденовић, дебљина слоја стајњака зависи од климе у одређеном периоду, да ли се леја подиже у току зиме или раног пролећа, колико ће биљке дуго бити у њој и слично. Добро нагажен стајњак, дебљине 50 цм, може да греје леју 60 дана. Следећи потез треба да буде растурање гашеног или негашеног креча по површини, како би се умањила киселост средине, а повећала (алкалност) базичност и на тај начин спречио раст печурака у леји. Негашени креч има и топлотни стимуланс, јер се постепеним гашењем ослобађа топлота потребна за накнадно активирање микроорганизама.
Рам, супстрат и млака вода
На тако припремљен трап поставља се рам од чистих дасака, ширине око 30 цм. Леја треба да се по дужини постави у правцу исток-запад, Северна страна рама треба да буде виша за пет до десет цм у односу на јужну. То се лако направи уградњом једне шире даске у рам или подметањем под њега реда цигли са северне стране. Овај нагиб треба да „укоси“ прозор којим се покрива леја, како би се вода нормално сливала, а коси сунчеви зраци лакше допирали до расада. Наиме, угао упада светла кроз косо стакло је тупљи и повољнији, што је веома важно за грејање леје и добро осветљавање биљака.
– Када се рам постави, у њега се ставља земља и пуни леја супстратом у коме ће биљке да живе. Сваки супстрат мора да испуни више захтева у погледу квалитета и чистоће – упозорава овај стручњак. – Најчешће је то мешавина баштенске земље и згорелог стајњака у односу 1:1, што се обично припрема у јесен.
Ако вам је овај посао промакао, то не значи да треба одустати од производње расада. Супстрат се може купити у већини пољопривредних апотека. Када се распе по стајњаку, ваља га добро утабати мањом даском, што боље поравнати и на тако равну подлогу распоредити семе поврћа. Затим се све покрива слојем истог „покривача“ који треба да буде дебљине један до један и по центиметар. Уколико се супстрат припрема у властитом домаћинству, прави се од 40 процената добро згорелог стајњака, 50 одсто баштенске земље, а остатак чини ситан песак, да се не би стварала покорица приликом заливања. На овај начин семе поврћа буде на истој дубини и може равномерно и брзо да никне.
После сетве леју ваља залити млаком водом у којој би, по правилу, требало растворити неки фунгицид. Њиме ће се дезинфиковати земљиште и онемогућити развој паразитних гљива које изазивају палеж клијанаца и полегање расада. Такође, и у каснијим фазама расад не треба заливати хладном, што повртари често чине, већ млаком водом, да младе биљчице не би доживеле стрес.
