Шта оставити потомцима, како се одужити прецима? Та питања муче многе домаћине на овим просторима. А неки од њих сигурно имају вредности које само треба посложити и причу о њима испричати. Постоје места у Србији која се можда лаконски схватају, а која су слојевито вредна. Свака боца или буре могу да посведоче о читавој малој историји, не једног човека или породице, већ читавог краја, начина живота, вођења економије, породице…
Водимо вас на значајна места, својеврсне музејске поставке, које говоре о периоду између два светска рата и послератном времену. Заједничко им је да су, на први поглед, сачувана случајно или захваљујући способности појединаца, али иза једног и другог је огроман рад, труд и знање читавих генерација.
Музеј ракије мајци у част
Питања како се одужити прецима, а шта оставити потомцима – новац или вредност, дуго су мучила и Станимира Цанета Минића из села Доња Трепча код Чачка. Његов избор било је ово друго. У његовој породици генерације су од свих послова, најбоље пекле ракију. Тако је и било логично да Станимир оснује Музеј ракије. Осмислио га је и правио деценијама. Ова музејска поставка јединствена на Балкану, а можда и у свету, његов је омаж једном од најстаријих традиционалних производа у Србији, као и његовој породици, чији родослов сеже до 1750. године.
-Сви су се бавили печењем ракије. У мојој колекцији има укупно 77 узорака, а најстарији балон шљивовице је из 1941. године. У породичном подруму дуго се чувала ракија коју је моја мајка пекла за време рата. Оца је Други светски рат затекао у војсци. Остао је дуго, а мајка је сваке године у то ратно доба сама пекла ракију, баш као да је њен домаћин код куће. Није хтела да запусти кућу и послове. Борила се сама, како је знала и умела. Из поштовања према том њеном чину сам и основао музеј. Најстарија ракија је управо мајчина шљивовица из 1941. године, и она за мене има посебну тежину и лепоту – прича нам Станимир Минић, који и сам производи ракију.
А тај балон о коме прича са посебним пијететом, био је сакривен током рата код извесне баба Пере у комшилуку. Када су се војске повукле и проглашен је мир, Минићи су отишли по своју ракију. Али, у балону је фалила половина.
-Она се клела да није истакала, него само, причала је, понекад је на кудељу узимала да разгали душу. Сачувано је пола балона. Сакупљени су и балони све до ’45. године. Примерке из година које нисам имао сам докупљивао и тако све до прошле године на полицама мог музеја накупило се 77 узорака – прича наш саговорник.
Балони с посветом
Необичан и по свему јединствен музеј посвећен ракији смештен је у Минићевом идиличном дворишту, у адаптираној качари у селу Доња Трепча, на 14. километру од Чачка на путу ка Атомској бањи. Овај некадашњи грађевинац је музејску поставку стрпљиво почео да прави пре више од пола века. Узорци ракије смештени су у аутентичним балонима и уредно су обележени да би се знало из које године потичу. Свака ракија посвећена је неком у његовој породици или личности за коју је он проценио да то заслужује. Једну је чак посветио актуелном градоначелнику Чачка.
Минић има у свом музеју своја правила која поштује као заповест. Из сваке године сачува 50 литара ракије, а дозвољено је да се „одвади“ само једна флаша.
-Хтели ми то да признамо или не, Србија је земља ракије. Њом се наздравља, уз њу се слави, њом се лечи. И то не било каквом, већ оном од шљиве, дуње, крушке такише, крушке вилијамовке, дрењине, трњине, кајсије, брескве, виноградске шептелије, трешње, вишње, диње. Ученији од мене кажу да се почетак производње ракије везује за 13. и 14. век, али у Србији је та производња знатније повећана тек у 19. веку. Ово је квалитетна земља у којој стабло шљиве расте добро и обилато рађа, али није мања заслуга ни добрих старих рецепата по којима се одвајкада ракија пече – додаје Минић.
Одужио се и прецима и потомцима
Ракије из музеја Минића пробали су многи врсни технолози, амбасадори и познате личности. На троношцима испред музеја седели су и дегустирали је Конузин, Здравко Чолић и још многи виђенији и познати. О њеној вредности изјашњавали су се и стручњаци, попут једног немачког експерта који је оснивачу музеја поручио да се не мора бринути коју ће материјалну вредност оставити својим потомцима.
Сличног мишљења био је и Цане Минић, али његов мотив био је потпуно другачији.
-Сматрао сам да наследницима не треба оставити новац. Он се потроши, а ако им оставим овако нешто, увек ће имати вредност на коју могу да рачунају. Један од познатих гостију ми рече да је већини сан да својима оставе стан „у кругу двојке“ у Београду. Моја поставка надмашује оставштину те врсте. С друге стране, сматрам да човек не треба да проживи живот а да не остави траг – каже Минић.
Ово је био његов начин да остави траг и да се одужи и прецима и потомцима са ове стране планине Вујан.
