Piše: Zorica Milosavljević
Tek pojavom hrišćanstva, iako je nastalo hiljadama godina pre i tretirano kao jedna od najdragocenijih namirnica zbog brojnih hranljivih svojstava i sastojaka, vino dobija poseban značaj i postaje nazamenljivi deo crkvenog obreda. Setimo se samo podatka da se u najčitanijoj i najprevođenijoj knjizi – Bibliji, reči loza, vinograd, vino i vinogradar spominju 450 puta, a samo vino 235. Ali, mnogo više od brojki o odnosu hrišćanstva prema vinu i lozi govori značaj koji im je hrišćanska nauka dala u svom učenju.
Profesor Karlovačke bogoslovije i paroh Saborne crkve u Sremskim Karlovcima Stanko Laketić podseća da je u antičko doba vino smatrano božanskim pićem, grčka mitologija je imala čak i boga vina, Dionisa. U Starom zavetu na prvim stranicama knjige Postanja koja govori o počecima sveta i čovečanstva govori i o vinu. Kaže se da je Noje, starozavetni patrijarh, nakon potopa zasadio vinograd i napravio vino.
Vino je nešto što prati čovečanstvo kroz vekove od najstarijih vremena do danas – kaže Laketić. – U Starom zavetu, u predanju jevrejskog naroda, posmatrano je kao dar božji, kao piće koje ima životnu silu. Stih u 103. Psalmu, himne koje je ispevao jevrejski car David, čita se svako veče na večernjem bogosluženju, kaže da „vino veseli srce čoveka“, iz čega proizilazi da nam je gospod to dao na radost i veselje. U starozavetnoj jevrejskoj zajednici vino se prinosilo bogu na žrtvu kao jedan od prinosa onoga što stvaramo u životu, što nam bog daje – u toru, polju, vinogradima. Takav je slučaj i sa vinom. Ono je bilo je prisutno na trpezama i prilikom proslavljanja praznika i rituala i u Starom zavetu. Našlo se i na Tajnoj večeri kada je Hristos hlebu i vinu dao novi smisao, novu dimenziju, rekavši da taj hleb kojim je on pričestio učenike, jeste njegovo telo, a vino njegova krv.
Čestice za bolesne
Na Veliki četvrtak, kada se sećamo Tajne večere na kojoj je Hristos ustanovio svetu liturgiju, sveštenstvo deliće osvećenog hleba sa posebnom pažnjom i metodom suše i čuvaju u oltaru na svetom prestolu. Reč je o takozvanim česticama za bolesne. U toku godine, napominje Stanko Laketić, dešava se da neko ne može da dođe u crkvu i pričesti se, ili je neko na samrti, i nema vremena da čeka sledeću liturgiju za to, i zato u crkvi tokom cele godine ima pripremljenih osvećenih darova svetog pričešća.
Pominjanje vina nastavlja se u Novom zavetu, a Hristova čudotvorstva počinju upravo pretvaranjem vode u vino na svadbi u Kani Galilejskoj.
– Prvo čudo koje je Isus učinio bilo je to što je pretvorio vodu u vino na svadbi u Kani Galilejskoj, pokazavši nam time da je u odnosu na vodu koja nam je za život neophodna, vino nešto uzvišenije i cenjenije – napominje Laketić. – Hristos na jednom mestu, kada govori učenicima o svom odnosu sa njima, kaže: „Ja sam čokot, a vi loze.“ Upoređujući sebe sa čokotom, a one koji veruju i slede ga sa lozom, on pravi paralelu između organskog jedinstva između čokota i loze, sa odnosom koji postoji između njega i onih koji mu veruju. Kada je na Tajnoj večeri ustanovio svetu liturgiju, Isus je u stvari ustanovio centralni, suštinski obred svoje crkve, a to je sveta tajna pričešća, sveta liturgija, na kojoj mi prinosimo gospodu kao beskrvnu žrtvu hleb i vino, prizivamo duha svetog da siđe, da osveti te darove i verujemo, to je vera na kojoj crkva počiva, da to hleb i vino, postaju telo i krv Hristova i da tako što njih konzumiramo, da se na taj način sjedinjujemo sa gospodom, i sa drugima koji su se takođe pričestili na liturgiji, te da se tako pripremamo za život večni. To je tajna kojom nam gospod daruje život večni.
Vino je od davina u upotrebi u hrišćanskom bogosluženju. Navodeći reči Svetog apostola Pavla koji kaže „ Čaša koju li pijeme, nije li čaša krvi gospodnja!“, Stanko Laketić naglašava da je ta čaša iz koje su svi pili, simbol crkvenog jedinstva, i da se u njoj nalazilo vino pomešano sa vodom. U to doba na prostorima Bliskog istoka vino se koristilo tako što se razblaživalo vodom, a takav je slučaj i danas na liturgijama.
Zašto se hleb i vino prinose na liturgiji, a ne nešto drugo, i šta to znači što ih prinosimo na liturgiji bogu kao žrtvu? Čuven je vozglas, jedna rečenica koju sveštenik na liturgiji izgovara, a to je: „Tvoje od tvojih, tebi prinoseći zbog svega i za sve“. Prilikom izgovaranja tih reči, sveštenik uzdiže visoko hleb i vino koji se prinose na liturgiji. Hleb i vino u tom momentu jesu reprezenti, predstavnici celokupne božje tvorevine. Sveštenik ima zadatak da čitavu tvorevinu prinosi gospodu, da bude konekcija, provodnik preko koga će gospod imati komunikaciju sa svetom. Zato gospod čim je stvorio čoveka kaže da je postavio čoveka da bude gospodar svega što postoji u svetu, ali to nije gospodar koji eksploatiše, iscrpljuje i uništava to što mu je povereno, nego naprotiv, neko ko to osvećuje, priziva ime božje u svetu i na taj način postiže da bog bude prisutan u svetu i jedno sa svetom. Međutim, iz biblijske priče znamo da prvi ljudi nisu tako uradili kako je gospod zaželeo, nego su se odrekli i odbacili gospoda i taj božanski plan nije uspeo. Ali gospod nije od toga odustao, nego u određeno vreme šalje svog sina na zemlju i gospod ustanovljuje liturgiju i u liturgiji činimo to što je od početka bio zadatak čoveka iz prespektive božje – da prinosimo svet bogu – objašnjava Laketić.
Naš sagovornik kaže da nije nimalo slučajno što se hleb i vino, a ne pšenica i grožđe, prinose na liturugiji. To je savršen primer saradništva boga i čoveka, jer bog daje ono što je do njega, a čovek pruža pak svoj doprinos, ulaže trud i od pšenice stvara hleba, a od grožđa vino. U isto vreme, kaže on, to je pokazatelj kako mi inače u životu treba da živimo – da zajedno budemo saradnici božji na ovom svetu kako bismo svet učinili boljim i lepšim za život.
Pored svete liturgije kao najvažnijeg bogosluženja, u pravoslavnoj crkvi vino je sastavni deo gotovo svih obreda, počev od svete tajne pričešća, preko venčanja, rezanja slavskog kolača kod Srba, pri čemu slavski hleb i slavsko vino podsećaju na hleb i vino koji se prenose na liturgiji, do pogreba i molitvi za upokojene. Čak je propisala posebne molitve koje se čitaju pri sadnji vinograda. Na svetoj tajni venčanja ili sklapanja crkvenog braka, mladoženja i mlada piju vino iz zajedničke čaše, što pokazuje pre svega jedinstvo koje nastaje između njih, ali to istodobno podseća na neka ranija vremena u crkvi kada su se mladenci i pričešćivali odmah nakon primanja blagoslova za zajednički život.
Crkva pokazuje kroz svoje običaje koliko ceni vino i koliko joj je ono bitno – bez vina nema svete liturgije, a bez liturgije nema crkve – ukazuje Stanko Laketić. – Crkva ima svetitelja koji je zaštitinik vinara i vinogradara Svetog Trifuna, i kada je njegov praznik, a to je pre nego počne sezona radova u vinogradu, mi sveštenici zajedno sa vinogradarima prizivamo blagoslov na vinograde, da rod koji treba te godine da stigne, bude blagosloven i svega u izobilju, na radost svih nas. Kada grožđe pristiže, a to je u vreme praznika Preobraženja, ti prvi prinosi loze na taj dan donose se u crkvu i blagosiljaju. Pri proslavi tih svetitelja sećamo se reči Hristovih da je on istinski čokot, a mi hrišćani loze koje na tom čokotu donose plod. I sećamo se da je taj rod vinograda za nas dragocen i nazamenljiv, jer preko njega kroz svetu liturgiju mi stičemo svoje spasenje.
Tipik Svetog Save
Vino je nezaobilazni proizvod na monaškoj trpezi, a čest je slučaj da ga manastiri i proizvode. Ono igra značajnu ulogu u monaškom svakodnevnom životu, jer je dodatak ishrani monaha, koji dnevno unose malo kalorija zbog toga što ne unose životinjske proteine nego se njihova ishrana uglavnom zasniva na biljnoj hrani. Monaškim tipicima propisano je kojim danima je dozvoljena konzumacija vina, budući da je sistem posnih dana složeniji u manastirima nego u crkvi. Kada je propisano da se posti na vodi, to znači da je toga dana isključena upotreba i ulja i vina. Kada je dopušteno ulje, onda i vino može da se pije. Onim danima kada je dozvoljno da na trpezi bude riba, dozvoljeni su ulje i vino.
Kada je Sveti Sava osnovao bratstvo u manastiru Hilandar, napisao je takozvni hilandarski tipik, odnosno pravila kojima monasima blagosilja duplu dozu vina od one koja je dozvoljena zbog teških životnih uslova, odnosno visoke vlage – kaže Stanko Laketić. – I u to vreme se verovalo da vino utiče povoljno na kardiovaskularne bolesti. Vino je, dakle, u davna vremena smatrano za svojevrsni medikament.
S izuzetkom nekih lokalnih praksi, uvek je u upotrebi crveno vino u obredima i to zato što je to boja krvi. Od koje je sorte načinjeno, Laketić kaže da nije od suštinske važnosti.
Ima lokalnih tradicija u pravoslavlju u kojima se koriste vina svetlije boje, ponegde u Rumuniji i Svetoj gori. Ukus nije toliko bitan. U poslednje vreme se koristi posebno vino u liturgiji, tzv. liturgijsko vino. Sve je više manastira i vinarija koje pored redovnog za svakodnevnu upotrebu, namenski prave posebno vino za svetu liturgiju. Pored toga što je crvene boje, malo je slađe, i tome pogodnije za primenu u liturgiji zbog dece koja se pričešćuju, a kojoj je obično vino kiselo i jako. Kao što u litrugiji ne koristimo hleb iz pekare nego se namenski posebnom ljubavlju, žrtvom i molitvom priprema, tako treba i s vinom da bude slučaj. Svi koji se pričešćuju u pravoslavnoj crkvi, i vernici i sveštenstvo, to čine hlebom i vinom, u katoličkoj crkvi je nastala praksa da se vernici pričešćuju samo s hlebom, odnosno hostijom, dok se sveštenici pričešćuju i vinom. Međutim, u poslednje vreme neki sveštenici i kod njih se vraćaju na staru praksu i pre nego što daju hostiju narodu, umoče je u vino – kaže Stanko Laketić
