Piše: Prof. Dr Žarko Ilin
Otkako je s američkog kontinenta stigao u Evropu, paradajz se na Balkanskom poluostrvu, zbog povoljne klime za razvoj, toliko odomaćio da smo počeli da se prema njemu ponašamo kao da je u pitanju naša autohtona kultura. Ipak, domaćih sorti na našim pijacama sve je manje, što pokazuje i statistika desetogodišnjeg perioda, vođena od 2010. do 2019. godine.
Paradajz se u Srbiji u ovom periodu gaji na površini od 9.248,8 hektara, beležeći konstantni pad površina pod zasadom po stopi od -2,04 odsto. U posmatranom periodu paradajza se na ovim površinama proizvede oko 157.000 tona, pri čemu je takođe zabeležen pad po stopi od -5,7 odsto godišnje. Za svo to vreme u Srbiji je ostvaren prosečan prinos na nivou od 16,9 tona, uz pad po stopi od -3,68 procenata.
Koji su uzroci konstanog pada i proizvodnje, i prinosa?
Razlog pada površina pod paradajzom je u tome što se radi o relativno skupoj proizvodnji i profesionalni proizvođači u poslednjih deset godina odustaju od proizvodnje paradajza, pošto se uvoze značajne količine jeftinijeg paradajza. Prinosi opadaju zbog negativnih efekata abiotičkog stresa koji se pojavljivao u ekstremno kišnim uslovima, kao što je to bilo 2010, 2014, 2016, 2018 pa i 2019. godine, i to je sve uticalo na značajno smanjenje prinosa po jedinici površine, a time i na smanjenje ukupne proizvodnje. Zato je Srbija postala značajan uvoznik i svežeg paradajza s Mediterana, pogotovo onog u predzimskom, zimskom i ranoprolećnom periodu, ali i značajne količine već prerađenog paradajza koji se onda koristi za preradu u sok, pire, kečap.
Iz proizvodnje iz zaštićenog prostora paradajz najčešće uvozimo iz Albanije, Makedonije i Turske, i to u predzimskom, zimskom i ranoprolećnom periodu, a u letnjim mesecima uglavnom uvozimo gotov koncentrat, najčešće iz Kine i Švajcarske. On se koristi za pravljenje različitih konzervisanih sokova paradajza, pirea, ali i suvog praha za pravljenje gotovih, dehidriranih supa.
Pošto je cela dekada bila praktično kišna i nepovoljna za proizvodnju paradajza, to su i najveći razlozi smanjenja površina pod ovom kulturom i konstantnog pada proizvodnje i prinosa. Nažalost, ništa se ne može postići promenom sorti, jer je osnovni problem u klimatskim prilikama, što znači da bi u većini slučajeva, pored proizvodnje na otvorenom polju koja je izložena ovim nepovoljnim uslovima, značajnije površine trebalo zasnivati u različitim oblicima i tipovima zaštićenog prostora, odnosno, u plastenicima i staklenicima. Takav je slučaj u Španiji, Italiji, Portugaliji, Maroku, Tunisu, Alžiru, Izraelu, Turskoj, Grčkoj, Albaniji. Nažalost, Srbija nema dovoljno površina pod plastenicima za proizvodnju paradajza. Ukupno pod raznim oblicima proizvodnje u zaštićenom prostoru imamo 2.421,8 hektara, a od toga negde oko 60 posto čini paradajz. Ipak, te količine ne zadovoljavaju potrebe građana i za uvoz se izdvaja preko osam i po miliona evra za paradajz u svežem stanju i prerađen na različite načine.
Veća ulaganja u prihranu i zaštitu…
Najveće površine pod zaštićenim prostorom su na jugu Srbije,u okolini Leskovca, deo Šumadije i tek na kraju Vojvodina. Međutim, Vojvodina beleži bolje rezultate u proizvodnji na otvorenom polju, jer ima viši nivo tehnologije u proizvodnji paradajza, bez obzira na to da li se radi o industrijskoj proizvodnji, za industrijsku preradu ili o proizvodnji srednje kasnog i kasnog paradajza uz potporu – kolac i u špaliru, za svežu potrošnju. Nije problem ni u sortama jer ih ima zaista mnogo, mada se uglavnom koristi novosadski jabučar i Saint Pierre. Sorta kao sorta nije razlog pada proizvodnje i smanjenja površina. Paradajzu ne godi vlažno i prohladno vreme, jer se javlja plamenjača, a u uslovima vlažnog i toplog vremena dolazi do crne pegavosti, što sve značajno smanjuje prinose.
To praktično znači da proizvođačima ostaje da investiraju u proizvodnju, da obezbede bolju ishranu paradajza, jer će time povećati njihovu tolerantnost i otpornost na prouzrokovače bolesti, i da racionalno, na vreme odrade zaštitu od ovih napasnika, naravno, uz poštovanje karence. Vrlo često se u praksi desi da kasne samo nekoliko dana, što značajno umanjuje prinose.
Eksperimenti s autohtonim vrstama
Mnogi mali proizvođači odlučuju se da eksperimentišu s autohtonim ili neobičnim vrstama paradajza, sa čeri paradajzom, žutim, zelenim, vraćaju volujsko srce na scenu. To se uglavnom dešava u sistemu organske proizvodnje i veoma ih je malo, iako je potražnja izuzetno velika. Međutim, s obzirom na to da je teško održati nivo proizvodnje, odnosno, troškovi zbog angažovanja živog rada neuporedivo su veći, cena takvog paradajza, iako je nešto veća od onog „običnog“, nikada ne može da nadoknadi te povećane troškove organske proizvodnje, jer se sve radi ručno.
Kako nam se desilo da nam uvezeno povrće iz okolnih zemalja bude jeftinije od domaćeg? Zato što imaju povoljnije klimatske uslove od nas i jeftiniju živu radnu snagu, zbog čega je ovo povrće puno jeftinije. Ali, mora se znati i da je kvalitet takvog paradajza lošiji. I korona je sigurno uticala na smanjenje površina i prinose, naročito u vreme ograničenog kretanja, što je smanjilo broj radnih sati na njivama i u plastenicima i poskupelo krajnji proizvod.
…i to uz pomoć države
Sigurno da država podsticajima i ozbiljnijim subvencijama, kao što je to u zemljama Evropske unije ili zemljama u okruženju, može mnogo da učini na povećanju proizvodnje paradajza u Srbiji. Pravilnim ulaganjem sigurno bi se zaustavio trend pada površine, proizvodnje i prinosa, a zatim bi se to moglo okrenuti i u povoljnom smeru.
Subvencije u zemljama EU su od minimum 270 pa do 350 evra, u sistemima organske proizvodnje 900 evra, a u Bugarskoj čak do hiljadu evra po hektaru, dok je ta subvencija po hektaru u Srbiji svega 5.200 dinara po hektaru. To znači da naš proizvođač ne može da bude konkurentan profesionalnom proizvođaču iz neke od zemalja u okruženju – Hrvatskoj pa i Republici Srpskoj, pogotovo Albaniji i Bugarskoj. Problem kod nas je u ukupnom budžetu koji je neravnomerno raspoređen, a poljoprivreda je sistemski zapostavljena, pa i proizvodnja u najintenzivnijim granama poljoprivredne proizvodnje, kao što su povrtarstvo, voćarstvo, hortikultura. To su skupi proizvodi i zahtevaju neuporedivo veća ulaganja po jedinici površine. Setva paradajza na otvorenom prostoru košta minimum 7.000 evra po hektaru. Deset hektara je 70.000 evra, znači, ako se profesionalni proizvođač opredeli za paradajz, on iz godine u godinu mora imati sigurnost u plasmanu. Pre svega, da bi vratio uloženo, a onda da bi i nešto zaradio. I to, naravno, pod uslovom da sve bude idealno, godina rodna i bez većih problema.
Nadam se da ćemo adekvatnim ulaganjima preokrenuti situaciju i da uskoro nećemo jesti uglavnom albanski i kineski paradajz. Postoje u Srbiji povrtarske kulture koje dobro idu, ali nažalost, to nije slučaj s paradajzom, pasuljem, belim lukom, koji stižu većinom iz dalekih zemalja, poput Kine i Južne Amerike, a mogli bismo da proizvodimo ove vrste jer smo područje s idealnim uslovima za njihov rast i razvoj, a nedostaju nam samo odgovarajući podsticaji.
