Ko je poznavao Milana Šijačkog iz Banoštora, utemeljivača vinarije nazvane po porodičnom prezimenu u tom mestu, ne može da zaboravi s kolikim žarom je govorio o očuvanju i zaštiti gotovo istrebljene sorte vinove loze po imenu seduša. Njegov desetogodišnji rad i ogroman trud da spase preostale retke primerke sorte, umnoži ih i umatiči zasad, a potom i proizvede vino, urodili su plodom i danas mu se s pravom, kao i njegovim naslednicima u tom poslu, kćerki Ivani Šijački Majoroši i sinu Milenku, pripisuju zasluge za novi život stare, autohtone sorte s Fruške gore.
Piše: Zorica Milosavljević
– Tata je znao puno o toj sorti, zahvaljujući svojoj majci Ljubici – priča Milanova kći Ivana, koja je na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu diplomirala s temom iz tehnologije vina. – Bila mu je velika želja da obnovi tu sortu, naročito od kada smo u vinariji počeli da razvijamo vinski turizam i bili svedoci sve češćih pitanja, pogotovo stranaca, da li imamo nešto autohtono, lokalno, da ponudimo od vina. Pošto u našim vinogradima nije bilo više te sorte, tata se obratio jednom čoveku iz Banoštora, za kojeg je pouzdano znao da ima vinograd seduše, koji mu je još moj pradeda kalemio. Taj vinograd sa 52 čokota seduše bio je dosta izolovan. U blizini se nisu nalazili drugi vinogradi, tako da je ostao potpuno sačuvan. Iz tog vinograda je na početku tata uzimao vioke. Pokušao je da uspostavi saradnju s Poljoprivrednim fakultetom u Novom Sadu, ne bi li mu pomogli stručnjaci oko utvrđivanja, pre svega da li je to seduša. Na kraju je odustao od tog pokušaja i odlučio da sam umnožava sortu.
Vioci sa najboljih čokota
Više od deset godina trajalo je u porodici Šijački umnožavanje seduše iz vioka uz pomoć prijatelja kalemara Aleksandra Rapajića. U međuvremenu je stigla naučna potvrda i priznanje da je to jedinstvena autohtona sorta s ovog područja.
– Potvrda o tome da je autohtona sorta u pitanju stigla je zahvaljujući doktorskoj disertaciji Bojana Mandića – kaže Ivana. – Deo istraživanja autentičnosti sorte on je obavio u Italiji. DNK analizom je dokazao da je seduša jedinstvena, autohtona sorta. Osim identifikacijom, dr Mandić se bavio i klonskom selekcijom seduše. Uspeo je da izdvoji nekoliko klonova, koji su se našli u registru sorti.
U vinogradima Šijačkih za sada je pola hektara pod sedušom koju su sami umnožili. Ivana kaže da je kod njih, za razliku od one naučne, obavljena prirodna klonska selekcija.
– Kod nas je umnožena matična populacija, odnosno, prirodnim putem urađena klonska selekcija – kaže Ivana. – U tom procesu tokom 12 godina mi smo se potrudili da vioke za dalje umnožavanje odaberemo od najboljih čokota u vinogradu.
Redukcijom roda do boljeg vina
Kada je rod u vinogradu bio dovoljno velik, Šijački su doneli odluku kakvo vino žele da prizvedu od seduše. Do 2016. godine kada je stigao prvi veći rod, bavili su se mikrovinifikacijom i razmatrali kakav tip vina bi mogli da naprave.
– Rod seduše se mora redukovati u fazi dozrevanja, da bi se mogao izvući maksimum iz te sorte – objašnjava. – Oko 60 odsto roda se redukuje i u tom slučaju dobija crveno vino zadovoljavajućeg kvaliteta. Vino od seduše je umereno punog tela i izraženog sadržaja alkohola. On uglavnom prelazi 13,5 procenata, s obzirom na to da grožđe nakuplja veliku količinu šećera. Svetlo rubin boje. Grozdovi i bobice su krupni, a pokožica tanka. Najviše su izražene arome divljeg crvenog voća, ali se provlače i arome zemlje i cvekle. Pošto odležava u drvenoj buradi, tokom odležavanja se razvijaju i začinske note, najviše bibera. To je ono što sedušu čini drugačijom od ostalih vina.
Visoka bujnost može se pripisati seduši kao mana, a ta osobina potiče otuda što je Šijački sade plantažno, ali na to utiče i vrsta podloge za razmnožavanje. Nekada je gajena na tradicionalan način – žbunasto. Izuzetno je osetljiva sorta na bolesti i štetočine. Kada se govori o proizvodnji vina od nje, nedostatak joj je to što ima tanku pokožicu pa su fenolne materije zastupljene u manjoj meri.
Drugačija i jedina
Ivana kaže da su reakcije ljubitelja vina na sedušu uglavnom veoma pozitivne, zato što je ipak drugačija u poređenju s većinom crvenih vina koja se nalaze na tržištu. Ona najpre izaziva iznenađenje kod vinoljubaca, jer većina nije imala prilike da se sretne s njom.
Po mišljenju naše sagovornice, seduša je značajna jer je jedna od svega nekoliko autohtonih sorti koje su sačuvane. Ima je samo u njihovom vinogradu, a slična je situacija i sa lipolistom kojeg takođe ima u samo jednom zasadu vinove loze na Fruškoj gori.
Sinonim ili drugo ime za sedušu je sremska zelenika crna. Na taj naziv se nailazi u staroj literaturi. Baka Ljubica rado se sećala te sorte. Kada se udala i radila u vinogradu, njoj je to bilo najlepše grožđe. Bila je to manje zastupljena sorta i u vreme njene mladosti, a i mnogo pre toga. Isti je slučaj i kada se prvi put pominje u literaturi. Poznata je samo u uskom području, današnjoj pograničnoj teritoriji Hrvatske i Srbije. Pominje se i u kolekciji grofa Odeskalkija, a vezuje se najviše za područje Banoštora i Iloka – kaže Ivana.
Mamac za strane degustatore
Za sada u zavisnosti od prinosa, Šijački proizvedu godišnje dve do dve i po hiljade boca seduše. Iako, kako kaže Ivana, ništa neće moći da zaseni slavu koju je vinarija stekla zahvaljujući italijanskom rizlingu i rozeu od muskat hamburga, sve češće se njeno ime dovodi u vezu sa sedušom. Stranim degustatorima, dobrim poznavaocima i ljubiteljima vina, obavezno se preporučuje da posete vinariju Šijački i da probaju sedušu.
Šesta joj je berba bila lane, a u vinariji su svesni da na njenoj promociji još puno moraju da rade.
Priča o seduši počela je od baka Ljubice koja je donela u miraz zemlju, na kojoj je prvi vinograd seduše zasađen, a kao znak zahvalnosti njen lik našao se na etiketi vina od te sorte.
