Воћари који имају самоходне тресаче могу да оберу 700 стабала, и да уберу више од 50 тона на дан.
Шљива је у Србији одвајкада била национално воће, за њу се везују и српска историја, и многи обичаји и веровања. У историји Србије имала је веома важну улогу. Још 1867. године извезли смо око 4.000 тона сувих шљива и зарадили око 84.000 дуката. Захваљујући извозу суве шљиве у Калифорнију, Србија се 1892. године спасава економске кризе и тадашња Влада доноси Закон о развоју пољопривреде, обраћајући посебну пажњу на воћарство. Зато је 1926. у нашем извозу било 26.000 тона свеже и 46.000 тона суве шљиве.
Шљива је најзаступљенија воћна врста у Србији. Некада је чинила 70 одсто укупне производње воћа, а сада је заступљена с нешто више од 50 одсто. Како је пропадало српско село, тако је полако одумирало и гајење традиционалне шљиве пожегаче, која је била једна од најпознатијих сорти за сушење у свету, поред француске сорте аженка. Штета због нестајања пожегаче је вишеструка, а радује чињеница да је потражња за њеним плодовима у последње три године велика и да се откупна цена креће између 50 и 60 евроценти по килограму.
Инвестиција у шљивике отплаћује се у 7. или 8. години, ако се не рачунају подстицаји од државе. Једна четворочлана породица може да обезбеди своју егзистенцију од 8 до 10 хектара шљиве.
Цена шљиве мења се из године у годину и зна да буде веома ниска. Проблем је у томе што је берба јако скупа. Они који имају самоходне тресаче, за један дан могу да уберу плодове са 700 стабала, или више од 50 тона на дан. Један тресач опслужује 6 радника, што је по раднику преко 8 тона, а ако се бере ручно један радник може дневно да убере између 300 до 500 килограма шљиве. Трошкови бербе путем тресача су 3 до 5 динара, а код ручне бербе они иду од 12 до 15 динара по килограму шљиве. Савет је да се произвођачи шљиве удружују, да набаве тресач и заједно га користе, јер ће тако смањити трошкове производње.
