У нашој широј породици било је неуобичајено много свештених лица за оно доба. Три братанца и братаница моје бабе, рођена браћа и сестра, замонашили су се још у раној младости. Некако, сви у селу су мислили да смо због тих рођачких веза већи верници и да имамо боље „дојаве“ шта се догађа у том верујућем и црквеном животу.
Односећи се према мојој породици понекад и са неким страхопоштовањем, као да ми лично носимо мантије, понекад су долазиле жене из села и питале моју бабу за неки обичај и како шта треба радити за који празник, да не би нешто „погрешиле“. А од тих правила баба, оновремена жена-курјак, само је забрањивала укућанима, посебно деци, да псују Бога. Крсна слава, Божић, Ускрс, Тројице су се темељно славили с великом пажњом и поштовањем.
Редовно смо као деца ишли у Жичу на манастирску славу, када је један од стричева после завршене теологије био на служби код владике. То време брат и ја памтимо као посебан празник. Свечано су нас облачили, потом би баба одржалала кратко подсећање о понашању, а после тога све је била наша воља за коју сами сносимо одоговорност.
Отприлике су то биле лекције које смо научили не само о вери, већ и о животу. Обуци се лепо, поштуј кућу у којој си, буди слободан и мисли својом главом. Ако погрешиш, теби ће се обити. Поднеси грешку достојанствено, научи из тога и веруј у оно што твоја душа иште.
Показало се то и за Богојављење, седамдесет и неке године. С јесени претходне године умро нам је деда. Његов одлазак нам је тешко пао. Брату и мени смрт је још била необјашњива. Недостајао нам је од првог дана. Био је нежни заштитник од строге бабе. Касније ћу сазнати и да је био напаћена душа, сироче од треће године живота, одрастао у задрузи са стричевима и стринама, често се склањао из омање заједничке куће и спавао у јаслама. Волео је коње. Памте га рођаци у селу као великог радника и чуваоца, а ми да је заједно са својом строгом женом и нашом бабом, оснивао наше самостално имање после мучне деобе са стричевима.
Уочи Богојављења после дедине смрти свратио је наш стриц, најстарији бабин братанац, на путу од Жиче до Београда и успут донео малу стаклену флашу воде. Тад се Богојављенска водица није узимала у балонима и канистерима. Рече како је вода освештана, да сутра отац не мора да иде до цркве по снегу и мразу по Богојављенску водицу. Рече оцу, мајци и баби:
„Исто вам је то, узели је данас или сутра на Богојављење. Или било који други дан“.
Видео је брата и мене снуждене у кујни, како седимо на дедином месту, на сандуку за дрва поред шпорета, па рече како ће се те ноћи небо отворити и да ће нам Бог испунити жељу. А ми смо имали само једну – да видимо деду. Рукама би нам обухватао целу главу и љубио у чело, а загрљај му је био широк и заштитнички.
Наша мајка одлучи да подржи речи свог девера не би ли нас мало орасположила. Те вечери са великом надом и по великом мразу, можда и није била поноћ, брат и ја изађемо у пашњак иза куће. Чучећи између млекара и младог ораха, који је деда засадио чекали смо без имало сумње, имајући само једну жељу.
У ведрој ноћи гледали смо нетремице у зведано небо, да нам не би промакла „пукотина“ када ћемо зажелети жељу за коју смо били сигурни да ће нам је Бог испунити – да видимо деду са накривљеном шајкачом, кожухом огрнутим преко леђа и са „дрином“ без филтера међу пожутелим прстима, спреман да спретно баци пикавац. А он ће нам се сигурно осмехнути.
Нас двоје смо знали ако наша жеља буде јака, јасна и недвосмислена, као што је била кристално ведра та Богојављенска ноћ поред Мораве, да ће се наш Бог појавити и обасјати нас љубављу.
Када смо се пробудили, мој брат и ја, није било потребно ништа рећи о прошлој ноћи, у погледима смо пронашли оно што смо те вечери видели. Из собе смо чули мајку и бабу како комшиницу поздрављаљу са „Бог се јави“ и док је она отпоздрављала са „Ваистину се јави“, још сањиви испод тешких вунених јоргана насмејали смо се једно другом.
Била је то једна од неколико божијих привилегија које смо добили „преко везе“ од бабиних братанаца. Његов уверљив глас нам је рекао да је све могуће. Препуштено нам је да нађемо своју веру ослобођену строгих правила или стриктног црквеног учења. Осим водице која је освештана не баш на Богојављење, него дан раније, а можда ни тад, баба је посредовала у још неким работама испод жита.
Била је посредник у крштењу деце, чији се један родитељ, обично отац, противио Светој тајни због наклоности ка комунизму. Али, она је имала „своје људе“, уплашене мајке су јој се у тајности обраћале да им код братанаца заврши тај посао. И крштење би завршено! Као што се и оне ноћи Бог јавио.
Мало је рећи да је баба била поносна на своје братаниће. Нама, деци, они су били тек стричеви и тетка, а не странци у мантијама. Доживљавали смо их као обичне људе. Додуше, било нам је чудно што су увек исто обучени и збуњивало нас је што су имали по два имена, па нисмо знали којим да их ословљавамо. У сећању су остали као они који су нам помогли да још једном видимо деду.
После сваког наредног Богојављења овај празник памтим само као знак да почињу припреме за нашу крсну славу. Мајка би избацивала све ствари из куће и започињала велико спремање кречењем од велике, гостинске собе. Препирали су се сви судови по кући. Владала је велика трка с временом да се кућни светац прослави како треба. Молитву пред славски ручак читали су њени братанци, зависи који први стигне. Понекад и владика ако сврати.
Жеље и вера за ову Богојављенску ноћ су скоро непромењене. У пашњаку испод куће чекаћемо, овог пута отац и ја, да зажелимо чистог срца да нам се још једном осмехну сви из ове приче. И једним погледном који ћемо разменити ми ћемо знати и редом све поздравити са Бог се јави! Ваистину се јави!
Текст и фото: Биљана Ненковић
