Пише: Зорица Милосављевић
Виноградарство у Србији последњих тридесетак година остварује запажен напредак и све је више оних који се упуштају у ту биљну производњу, за коју се с пуним правом може рећи да је специфична. Једна од основних карактеристика те пољопривредне гране проистиче из чињенице да је винова лоза вишегодишња биљка, те да експлоатациони век винограда траје око три деценије.
Већ из самог тог разлога пред људима који одлуче да се баве виноградарством је мноштво изазова и дилема. Одлуке које донесу на почетку, а тичу се избора локације, улозних подлога, сортимента, узгојних облика, пратиће их кроз цео век винограда. Неке од тих одлука немогуће је накнадно исправити, или би то пуно коштало.
Јужне падине први избор
Прво од чега се полази јесте избор парцеле за подизање винограда – каже директор Департмана за воћарство, виноградарство, хортикултуру и пејзажну архитектуру Пољопривредног факултета у Новом Саду проф. др Драгослав Иванишевић. – За виноград треба бирати терене који су добро осветљени, добро проветрени и који су, колико је могуће, на нагибима. За винограде, генерално гледано, погодније су јужне експозиције или јужне падине, јер су много боље осунчане него северне. У обзир долазе и југозападне и југоисточне, док северне треба избегавати у нашим условима за подизање винограда. Постоје изузеци, као што је то случај са Фрушком гором, где на северним падинама има лепих винограда, али су они окренути ка Дунаву па имају рефлексију светлости.
Свака фаза у животу винове лозе одвија се када средње дневне температуре достигну одређени ниво. Кретање сокова на нашим просторима почиње на 8 до 10 степени Целзијусових, кретање окаца на 10 до 12, цветање на око 18, а сазревање грожђа између 20 и 30 степени. Температуре испод нуле негативно утичу на винову лозу, зависно од њеног узраста током вегетације. Набубрелим окцима штети температура већ на -3 , ластарима -1, лишћу и гроздовима -3, зимским окцима -20, а старој лози -30 степени.
Што се тиче утицаја светлости на раст и развој лозе, може се рећи да су добро осветљени чокоти здравији, грожђе на њима брже сазрева, a бобице су отпорније и накупљају више шећера. Биљке које немају довољно светла, слабијег су раста, долази до издужења ластара, листови су ситнији, сазревање је спорије. И бобице су ситније и лошијег квалитета.
Благ ветар помаже опрашивање
Сматра се да је винова лоза релативно отпорна према суши, јер се успешно гаји и у крајевима с малом количином падавина. Минимална количина падавина, неопходна за гајење винове лозе, је 400 до 500 мм, при чему значајну улогу има распоред падавина, као и количина падавина у току вегетације, па приликом доношења одлуке о избору терена ваља утврдити и те параметре.
Благ ветар повољно утиче на опрашивање цветова, спречава скупљање хладног ваздуха и регулише влажност ваздуха, али јаки ветрови могу оштетити надземне делове чокота. Неповољно дејство ветра спречава се подизањем заштитних појасева око винограда у виду шумског дрвећа или у комбинацији шумског дрвећа с воћкама.
За подизање винограда треба избегавати долине, јер се ту накупљају хладне ваздушне масе – упозорава Иванишевић. – Равничарски предели нису у суштини погодни за винограде, али у одређеним околностима може и тамо да се сади. Виногради се, на пример, на Фрушкој гори налазе у распону од 120-130 метара надморске висине, па до 270-280. Ретко се на Фрушкој гори наилази на винограде на вишој надморској висини од тога. У Србији сва подручја до 800 метара јесу рејонирана и могу се користити за садњу лозе, ако испуњавају и остале услове. С порастом надморске висине, смањује се ризик од појаве ниских зимских температура, али се истовремено смањује и средња годишња температура. Све то треба имати у виду и, уопштено гледано, у Србији се виногради простиру на висини од 150 до 400-450 метара надморске висине.
Анализа земљишта па мелиоративно ђубрење
Винова лоза није пробирљива када је реч о врсти земљишта. С успехом се може гајити на земљиштима на којима друге културе не могу, као што су песковита, шљунковита и каменита. Не одговарају јој тешка и хладна. На њима лоза слабо успева, а грожђе и вино су лошијег квалитета. За нормалан развој и редовно доношење рода винова лоза захтева и одговарајући садржај органских материја и минералних елемената у земљишту. Оптималан садржај хумуса је око три одсто у зони кореновог система. Лоза има повољне услове ако је садржај фосфора на нивоу 15 до 30 мг на 100 г земљишта. Садржај калијума треба да је у распону 20 до 60 мг/100 г, а магнезијума 10 до 20 мг/100 г земљишта.
На основу хемијске анализе земљишта утврђује се његова погодност за гајење винове лозе и одређује препорука за мелиоративно ђубрење.
– Виновој лози јесу предодређена земљишта лошијег квалитета и слабије плодности, с обзиром на то да она на таквим земљиштима може и даје добре резултате, за разлику од осталих биљака. Међутим, треба избегавати тешка, везана земљишта за подизање винограда. Она може да успева и на таквим, али уколико је могуће, треба бирати оцеднија земљишта, која јој пружају оптималне услове, јер ће на њима дати боље резултате – истиче Иванишевић.
На крчевинама не треба одмах садити
Препорука је, уколико су на одабраној парцели за садњу винове лозе били неки други вишегодишњи засади, попут винограда, воћњака, шуме, да се након крчења сачека бар три до пет година. Иванишевић каже да произвођачи често не испоштују тај временски период. Нa раскрченом земљишту било би добро гајити за то време ратарске културе, јер ће се у том случају из земље повадити и избацити заостали делови од крчења старог засада, а у исто време повећати и плодност земљишта.
Тиме се постиже чишћење земљишта од нематода, а то су микроорганизми који се налазе у земљишту, који сами по себи нису штетни за винову лозу, али преносе неке вирозе – објашњава Иванишевић. – У случају да су на парцели биле ратарске културе у моменту када се донесе одлука о заснивању засада винове лозе на њој, могло би се одмах приступити припреми земљишта за садњу.
Припрема земљишта подразумева пре свега хемијску и педолошку анализу, како би се утврдило какав је педолошки, а потом и хемијски састав, односно профил земљишта. У зависности од резултата анализа одређују се и агротехничке мере које у сваком случају подразумевају дубоку обраду.
Припрема зависи од типа земљишта
Од типа земљишта и педолошког профила зависи да ли ће се радити само подривање или ће обавезно применити и риголовање – наглашава Иванишевић. – Сходно хемијској анализи земљишта доноси се одлука и која врста и које ће се количине минералних и органских ђубрива употребити. Виновој лози су неопходни одређени земљишни услови за добар раст и развиће, а посебно за млад чокот је изузетно важно да има све услове да постигне добру и велику вегетативну снагу, јер ће то у многоме утицати на даље виноградарење. Добро припремљено земљиште је темељ будућег винограда. Један од разлога због ког се обавља мелиоративно ђубрење јесте тај што је моменат пре садње лозе најпогоднији да се веће количине органског ђубрива унесу у целу зону земљишта, где ће се налазити већина коренових жила.
На физичке и биолошке особине земљишта утичу органске материје које се обезбеђују уношењем органских ђубрива – стајњака, тресета, и других, а од посебног је значаја то за тешка, јако глиновита земљишта и за веома пропусна земљишта, као што су каменита, шљунковита и песковита.
Битно је напоменути да се свака поправка плодности мора обављати у складу с резултатима хемијске анализе земљишта.
Врло је важно да виноградари знају да припрему земљишта ваља обавити на време. Ако се произвођач определи за пролећну садњу која је код нас најчешћи случај, земљиште треба припремити, односно, обавити дубоку обраду јесен пре садње. Дубока обрада је веома битна јер се коренов систем винове лозе простире у дубину од 30-40 сантиметара па навише. Плитком обрадом се само ствара погодно тле за будуће корове. Где је то могуће, добро би било да се иде с обрадом до 100 цм дубине, где није, барем 60 до 70 цм. На тај начин обезбеђују се погодни услови за развој кореновог система винове лозе, пре свега у тим почетним годинама док се биљка добро не укорени, а касније ће се сама изборити за свој простор.
Пролећном садњом избегава се измрзавање
Моменат садње винове лозе игра велику улогу приликом заснивања новог засада. У агроеколошким условима на простору Фрушке горе виноградари се најчешће опредељују за пролећну садњу. Један од разлога за то јесте да би се избегла опасност од измрзавања, иако лоза која се засади у јесен има веће шансе за боље укорењавање и раније кретање у пролеће.
У случају да се у нашим климатским условима лоза сади на јесен, мора се прибећи загртању калемова ради заштите од мржњења, што је додатни посао. То је најчешћи разлог због ког се виноградари опредељују за пролећну садњу. У топлијим пределима, где нема ризика од измрзавања, уобичајена је јесења садња.
– Оптимално време за садњу јесте између 15. марта и 15. априла – истиче Драгослав Иванишевић, уз напомену да временске прилике могу утицати на померање тог рока. – Ове године је април био веома кишан па се није могло садити. Ретко где је је то урађено у поменутом року. Често се дешава да се сади половином маја, крајем маја па чак и почетком јуна. Они који су половином маја ове године засадили лозу, добро су прошли, за разлику од оних који су то урадили почетком јуна, јер је врло брзо након хладног и кишног периода, кроз неколико дана, дошло до наглог скока температура, што, наравно, није било добро. Било је потребно заливање, али ни заливањем се неке ствари не могу надоместити.
Сваки чокот мора имати своју притку
По Иванишевићевим речима, било би добро у првој години, након садње, поставити потпору – стубове и жицу, можда чак и пре тога. Уколико се потпора постави пре садње, то може да буде ограничавајући фактор за избор начина садње. Али, у другој години је битно да постоје стубови и жица. Сваки чокот мора имати своју притку, а жица у том периоду развоја лозе није неопходна у горњим спратовима.
Стубови су главни носиоци оптерећења. Због тога је потребно да буду јако квалитетни и добро постављени. Најчешће се користе две врсте стубова – бетонски и метални. Бетонски стубови, израђени од пренапрегнутог армираног бетона, тешки су 46 кг, а димензије су им: 9x9x260 цм. Чеони и стубови за стабилизацију се побијају на 80 цм дубине. Метални стубови, који се користе као унутрашњи стубови, изграђени су од поцинкованог лима и много су лакши за манипулацију. На њима постоје закачке које држе жицу, због чега су многе агротехничке мере олакшане. Одликује их и дуга трајност. Дуги су 250 цм, а тешки 4 кг. Унутрашњи стубови се побијају на дубину од 60 цм.
Данас се за садњу користе многобројне технике. Највише се примењује садња хидробуром помоћу водене садиљке. На неким везаним земљиштима садња хидробуром није препоручљива јер га сабија. Машинска садња је све више у употреби, поготово на већим површинама. Доста је погодна и добра, с тим што треба водити рачуна о томеда је то сува садња без заливања. Винградари у последње време често користе и тзв. садњу помоћу виљушке.
Најбољи правац редова север – југ
Ако се зна зна да је винова лоза љубитељ сунца, правац пружања редова одређује се тако да чокоти у новом засаду буду што дуже осунчани током дана. У северним крајевима пожељно је да то буде правац север-југ или североисток-југозапад. Сматра се да је идеалан правац редова у винограду север-југ, али се од овог правца одступа у случајевима ако је парцела узана и дугачка, па се редови постављају по дужини парцеле, затим ако је парцела на нагнутом терену и тада се редови постављају попречно на нагиб терена и у рејонима где дувају доминантни ветрови, када се редови формирају тако да ветар дува кроз њих.
Дужина редова у винограду треба да буде 100 до 120 м, а највише до 200 м у већим засадима. Растојање садње зависи првенствено од механизације, гајених сорти и узгојног облика чокота. У пракси се виногради најчешће подижу с растојањем 2,7-3,0 x 0,8-1,0 метар код појединачне садње или 2,7-3,0 x 1,6 м код садње чокота у пару.
Избор сорте за заснивање винограда веома је комплексна тема, којој се мора посветити посебна пажња. Климатски и земљишни услови, захтеви тржишта, жеље инвеститора, неки су од фактора који утичу на избор сортимента. Грешке које се ту начине не могу се исправити или је њихово исправљање веома скупо и дуготрајно.
Сертификовани или стандардни садни материјал?
Приликом подизања винограда пред виноградарима су две опције – сертификован и стандардни садни материјал. Препорука је да се користи селекционисан садни материјал. Он јесте скупљи, али пружа степен сигурности више, пошто је прошао ригорозније процедуре него стандардни. То ипак не значи да стандардни садни материјал не ваља. Код одабира сорте морамо се руководити пре свега агроеколошким условима и изабрати оне које одговарају одређеним климатским подручјима. Поред тога, не смемо занемарити захтеве тржишта, јер ако нам је циљ производња вина, што најчешће јесте случај, морамо водити рачуна о томе шта тржиште тражи и шта му можемо понудити. Важан утицај на избор сорте има и мотивисаност произвођача.
Виноградарење и винарство захтевају велику посвећеност власника винограда и винарије. Врло је важно да он буде мотивисан за тај вид производње и мора гајити сорте које воли, с којима зна како да ради и како да дође до добрих резултата. Али, то не значи да може гајити сорте које нису за одређено подручје.
Правилник о рејонизацији виноградарских географских производних подручја Србије:
(http://www.minpolj.gov.rs/rejonizacija/?script=lat),
По њему је Србија подељена у три виноградарска региона у оквиру којих се налази 22 рејона, 77 виногорја и већи број виноградарских оаза, дефинисао је и лозне подлоге и сорте које су препоручене у одређним рејонима и тога се треба држати, али то је ипак широк списак. На основу њега сам произвођач треба да одлучи коју сорту ће одабрати – каже Иванишевић, додајући да виноградари или пак они који то тек треба да постану, увек могу да затраже савет стручњака у вези с тим и свим осталим темама из те области.
У сортименту српских произвођача вина доминирају западноевропске сорте, попут шардонеа, совињон блана, мерлоа, каберне совињона… У питању су квалитетне и сорте које дају потенцијално врхунска вина. Домаће сорте су потиснуте и сведене на мање површине.
Стратегија развоја виноградарства и винарства, настала протеклих година, показала је да треба повећати учешће домаћих сорти, пре свега због потреба тржишта – каже Иванишевић. – Шта спада у домаће сорте? Ту спадају старе сорте, оне које су се од давнина овде гајиле, као и новостворене сорте. Такве сорте добијају на значају и све се чешће виноградари одлучују да посаде неку од њих. Ако говоримо о централној и јужној Србији, прокупац од црних сорти је на том подручју врло значајан, а од белих је приметно знатно учешће мораве као нове сорте у сортименту, што нас доста радује. Морава је постала препознатљива сорта коју виноградари широм Србије саде. У севернијим подручјима, на Фрушкој гори и другим пределима, сведоци смо да новостворене сорте, попут пробуса и силе, налазе своје место у сортименту. Када ме неко пита које сорте да посади, трудим се увек да заједно дођемо до закључака, али наглашавам да у том сортименту треба да буду заступљене и неке од западноевропских и неке од локалних сорти. Не саветујемо никад, поготово онима који први пут улазе у свет виноградарства, да одаберу само једну сорту. Увек у винарији треба имати различита вина и понуду. Генерална порука виноградарима јесте да диверзификују производњу, да се не усмере на једну сорту, нарочито не у старту, а касније ће им тржиште показати шта да раде.Треба да имају три до четири сорте – две беле, две црне, од тога да бар једна буде позната, светска, а једна нека домаћа.
Значај лозне подлоге
Поред одабира сорте винове лозе, велику пажњу треба посветити и одабиру лозне подлоге, јер оне имају велики утицај на квалитет грожђа накалемљених сорти. Имајући у виду наше еколошке услове и карактеристике земљишта, сорте би требало да буду калемљене на лозним подлогама Berlandieri X Riparia.
Млади чокоти после садње захтевају велику пажњу и много рада још пуне три године, а за то време се формира основни облик чокота. Важно је да чокот што више ојача и у том смислу треба применити одговарајуће агротехничке мере.
У првој години мора се водити рачуна, и то је примарно, да се не закорови земљиште, поготово део око биљке. Земљиште око лозе мора бити окопано. Прве године се не може примењивати механизација за међуредну обраду. Ако је потребно, може се једном или два пута залити, у случају суше, и више. Важно је и редовно је штитити од пламењаче и пепелнице, против сиве трулежи не, јер нема грожђа. У првој години се на чокотима негују сви ластари и нема потребе да се обавља лачење.
Треба знати орезати
У пролеће друге године треба попунити празна места. Ако се то уради брижљиво и уз обилно заливање, ови чокоти ће каснити једну годину, али ће се нормално развити. У наредним годинама при резидби и зеленим операцијама на овим чокотима треба примењивати фитотехничке поступке адекватне њиховој развијености. Током вегетације у овој години се на чокоту негују само два ластара, док се остали који избијају из главе чокота у више наврата уклањају. Током вегетације ластари се на сваких 20 цм привезују уз притку, како би били што правији. Један од два однегована ластара ће бити стабло чокота. Када прерасту притку, ластаре треба увући у удвојене жице, и они се обично не прекраћују. На овим ластарима се развијају и заперци, које у зони будућег стабла треба уклањати још док су млади, како би ране што боље зарасле.
У трећој години се резидба чокота обавља тако да се један од два однегована ластара уклања, а други се орезује дугачко, у зависности од одабраног узгојног облика. Са дела ластара од кога се формира стабло, током вегетације уклањају се сви зелени ластарићи. Ластари који се развијају изнад стабла се провлаче између дуплих жица и формирају зелени зид који обезбеђује добру фотосинтетичку активност листова. Када ластари прерасту највише жице, обавља се њихово прекраћивање (заламање) на 30-40 цм изнад поменуте жице. Тако се обезбеђује довољан број листова од 13 до 15 за добро сазревање грожђа и ластара.
Од четврте године се сматра се да је виноград у пуном плодоношењу. Тада се прелази на редовно одржавање винограда у роду. Резидба у пуном роду се обавља тако што се на чокоту остављају кратки или дуги родни елементи у складу са захтевима сорте и узгојног облика. При резидби на зрело, у циљу заштите од инфекције болестима дрвета, пожељно је правити што мање ране и премазивати пресеке неким фунгицидом.
Рејонизација најбољи путоказ
Правилник о рејонизацији виноградарских географских производних подручја Србије (http://www.minpolj.gov.rs/rejonizacija/?script=lat), по коме је Србије подељена у три виноградарска региона у оквиру којих се налази 22 рејона, 77 виногорја и већи број виноградарских оаза, дефинисао је и лозне подлоге и сорте које су препоручене у одређеним рејонима и тога се треба држати.
Боље прескочити годину, него садити у неприпремљеном земљишту
Проф. др Драгослав Иванишевић наглашава да је значајно обавити дубоку обраду у јесен из неколико разлога.
Дубоком обрадом, поготово уколико се примењује и риголовање, издвајају се велики комади земље које је после тешко уситнити – објашњава он. – Током зиме, међутим, услед смене виших и нижих температура долази до ситњења земље. Основни разлог због ког се пробегава дубокој обради земљишта јесте да земљиште растресе, проветри, а тиме се стварају услови да се хранива унесу у доње зоне земљишта, како би била лако доступна кореновом систему. Ако се риголовање примени месец дана пред садњу, неминовно ће остати одређени већи комади земље, грумење који се мора пре садње уситнити. У том случају се мора улазити са тешким тањирачама у земљиште, чиме се оно сабија. Увек је боље чак и прескочити једну годину за садњу, али урадити све како треба. Ако идемо у садњу на полуприпремљеним земљиштем, појавиће се проблем с пријемом биљака, касније и с њиховом уједначеношћу.
Огромна инвестиција
Специфичност виноградарске производње огледа се и у томе да постаје рентабилна тек после неколико година од подизања засада. Према рачуници из 2020. године, укупна инвестициона улагања у подизање хектара винограда износе око 22.000 евра. У структури укупних трошкова, највеће учешће има куповина земљишта, подизање стубова и жице, као и куповина садница, који чине око 85 одстоулагања. Имајући у виду да су иницијална улагања у подизање вишегодишњег засада винограда висока, као и да у прве две године виноград не даје приносе, док у трећој години принос износи свега 50-60 одсто пуног рода, односно да тек након четврте године виноград даје пун принос, неопходно је пре подизања засада утврдити оцену економске оправданости инвестиционих улагања.
Проф. др Драгослав Иванишевић напомиње да је током последње године цена стубова, жице па чак и калемова значајно порасла, као и цена људског рада, што се неминовно одржава и на укупну инвестицију за подизање винограда.
– Врло често људи који нису из света виноградарства из ових или оних разлога желе тиме да се баве, али не сагледају целокупну проблематику и често се олако упуштају у производњу па после две до три године увиде колика је то инвестивија и колико рада захтева. Тада се дешава неретко да одустану од ове производње. То су у старту највеће заблуде. За разлику од њих, искусни виноградари добро знају о каквој производњи је реч и другачије поступају – каже Иванишевић.
