Пише: Проф. др Зоран Кесеровић
(Из уводне речи на 16. конгресу воћара и виноградара Србије)
Да је воћарство веома важна и перспективна грана наше пољопривреде види се већ из простог податка да производња воћа чини око 11% вредности укупне пољопривредне производње у Србији, иако нам је под воћњацима тек око 5,3 одсто обрадивих површина. Воћарство бележи најбржи напредак у увођењу савремених технологија, као и у удруживању у задруге. Резултат је повећање производње, развој појединих регија и задржавање младих на селу. Воће и прерађевине од воћа се у Србији у последњих неколико година налазе на првом месту у спољнотрговинској размени са светом пољопривредних и прехрамбених производа. Међу 10 водећих извозних пољопривредно прехрамбених производа налазе се смрзнуте малине, свеже јабуке и смрзнуте вишње, лане и замрзнуте купине. Највећи пораст у извозу у последњих пет година остварен је код јабуке и боровнице.
И поред свега истакнутог, потенцијали Србије нису довољно искоришћени за развој воћарства и у наредном периоду у мерама аграрне политике производња и прерада воћа треба да заузму још значајније место.
Развој воћарства не огледа се само у повећању површина под воћњацима, већ првенствено у увођењу савремених технологија гајења воћака по угледу на развијеније регионе у Европи. Савремени концепт гајења воћака претпоставља велике густине садње, квалитетни садни материјал, остваривање редовних и веома високих приноса плодова врхунског квалитета, односно, примену технологија прилагођених климатским променама. Улагања у нове засаде су велика, очекује се рано ступање на плодоношење и брз повраћај уложених средстава. С обзиром на високе трошкове при заснивању засада, ни најмањи сегмент производње се не препушта случају.
Природни услови у појединим регионима Србије не одговарају другим областима биљне производње, али су зато поједине воћне врсте у тим регионима нашле оптимално место за постизање врхунских резултата по квалитету, приносу и приходу. Савремена интензивна производња воћа у великој мери зависи од услова средине. Ако услови нису одговарајући, чак и најбоља сорта уз најбољу агро- и помотехнику неће дати добре резултате. Узимајући ово у обзир, као и чињеницу да су воћке вишегодишње биљке, веома је важно умањити било какве ризике утицаја спољне средине. Лимитирајући фактори за постизање високог приноса воћа и квалитета плодова у агроеколошким условима Србије су следећи: ниске зимске температуре, касни пролећни мразеви, град, нагла промена температура у зимском периоду, високе летње температуре, релативна влажност ваздуха, суша, болести и штеточине, ожеготине листова и младара, алтернативна родност и, у последње време, појава олујних ветрова.
Ниске температуре током и после мировања су у нашим условима кључни фактор смањења воћарске производње из године у годину. Најсигурнија мера за спречавање настанка штета од мраза је превентива. То значи да избор воћне врсте и сорте мора бити у складу са датим агроеколошким условима, те да осетљиве воћне врсте не треба гајити у регионима с учесталом појавом ниских зимских температура и пролећних мразева. Узимајући у обзир ово, али и чињеницу да су воћке вишегодишње биљке, веома је важно да се умање било какви ризици утицаја спољне средине.
Воћарска производња у Србији највећим делом се обавља на отвореном. Зато, без обзира на ниво улагања у производњу, ризик од губитка приноса услед дејства фактора спољашње средине увек постоји и посебно долази до изражаја у појединим годинама, када се јављају лимитирајући фактори. Услед глобалних промена климе овакве екстремне године све су чешће.
Повећањем интензивности производње путем инсталирања система за наводњавање, противградних мрежа, анти-фрост система… смањују се ризици по приносе. Међутим, ради се о скупим инвестицијама које су рентабилне једино у агроеколошким условима који одговарају одабраној воћној врсти. У Србији постоји велики број воћних засада који су подигнути на неодговарајућим локалитетима, те нередовно рађају, дају ниске приносе или лошији квалитет плодова.
Погубни примери за то су засади кајсије, брескве или трешње у равници или садња воћака на земљишту са високим нивоом подземних вода услед чега долази до сушења стабала. Воћари се морају држати рејонизације, као и савремених достигнућа струке и науке, како би избегли овакве скупе грешке.
Ничу нови засади
Под засадима воћа у Србији смо прошле године имали око 188.872 хектара, убрали смо 1.436.121 тону плодова, а статистика показује да нам годинама ничу нови засади на просечно 1.317,5 хектара годишње. Најзаступљеније су плантаже шљиве, јабуке, малине и вишње. У 2020. години извоз воћа је износио 460.000 тона, а његова укупна вредност била је 658 милиона долара. Додајмо да је у периоду јануар-децембар 2021. године извезено воћа у вредности од 800,1 милион долара, што је за 24 одсто више него 2020. Укупна количина извезеног воћа била је 475.331 тона, што је за 5 одсто више у односу на 2020 годину. Највећу вредност извоза у 2021. години остварила је замрзнута малина, потом свежа јабука, замрзнута купина и вишња.
Сорта и технологија одређују приносе
Ако анализирамо укупну производњу воћа у Србији од 2000. до 2020. године, запажамо да се, због утицаја климатскиох фактора, она мења из године у годину. Најмања је била 2002. године око 592.966 тона и 2005. око 874.954 тоне, а највећа 2013. године, када је остварен рекорд од 1.639.236 тона. А, просечна производња за последњих 5 година износила је 1.401.713,2 тоне. У 2020. години имали смо производњу од 1.589.753 тоне, што је за 44,96% више у односу на 2005. годину или за 62,71% више у односу на 2002 годину. Ако анализирамо производњу воћа по воћним врстама, највеће повећање производње имали смо код јабуке. У последњих 20 година најмањи принос је био 2002. године 95.584 тоне, а највећи 2013. године 516.411 тона, или просечан принос у последњих 5 година био је 445.705 тона. Такође код крушке, најмањи принос је био 2002. године 33.645 тона, а највећи 2013. године 88.224 тоне, и од те године производња полако пада и просек за последњих пет година је 57.792,8 тона. Трећа јабучаста воћна врста по значају је дуња, и код ње је забележена најмања производња 2002. године од 7.100 тона, а највећа 2013. године од 15.754 тоне или просечно за последњих 5 година смо брали 11.412,4 тоне.
И код наше водеће воћне врсте, шљиве, најмањи принос био је 2002. године 197.486 тона, а највећи 2013. године 606.594 тоне, или просек у последњих 5 година био је 474.740 тона. Код коштичавих воћних врста по обиму и највећем повећању производње одмах иза шљиве се налази вишња, с најмањом производњом у 2002. години од 48.919 тона и највећом 2020. године од 165.738 тоне, или петогодишњи просек од 115.830,8 тона. Код трешње је, после јабуке и боровнице, уведена најсавременија технологија, али су направљени и велики пропусти код избoра сортимента. Код ове воћне врсте најмањи принос је био 2020. године 14.961 тона, а највећи 2004. од 30.823 тоне, или просечно у последњих 5 година 19.854,6 тона.
Највеће варирање у производњи је било код кајсије, због ниских зимских температура и пролећних мразева. У последњих 20 година најмање смо убрали 2020. године 12.747, а највише 2011. године 44.077 тона или просечно у последње 5 године 32.755 тона. Брескве је најмање произведено 2.000 године 38.700 тона, а највише 2011. године 91.366 тона. Од тада производња брескве полако опада и просек је за последњих 5 година био 50.235,4 тоне. Од 2013. године све је већи интерес за подизање засада нектарине и просек производње за последњих 5 година је 22.945 тона.
Када су у питању језграсте воћне врсте, највећи помак у увођењу савремених технологија и повећање површина и производње остварен је код леске, и то после уласка компаније «Фереро» и формирања компаније «Агросер» у Србији. Од 2013. године, када је почела да се води евиденција о производњи лешника, повећане су површине са 2.369 ха с родом од 3.366 тона, на 4.922 хектара и остварених 6.689 тона у 2020. години. На жалост, код ораха се бележи пад производње, највећа је била 2009. године 27.554, а најмања 2020. године 8.455 тона.
Код јагодастих воћних врста малина је на првом месту с просеком у последњих 5 година од 117.731,2 тоне, с најмањом производњом у 2000. години од 55.999 тона и највећом у 2018. години од 127.010 тона. Купина игра веома важну улогу у извозу и њена просечна производња у последњих 5 година је 30.265,6 тона.
