Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. Празнује се ипак као дечији празник, Врбица, када се бере олистало пруће од врбе, како би деца расла и развијала се. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.
Поред тога, врбе симболизују палмине гране којима су хришћани поздрављали Спаситеља на уласку у Јерусалим.
У појединим деловима Србије постоји обичај да се организују поворке Лазарица – неудатих, младих девојака које су лепо обучене и богато окићене, ишле од куће до куће и певале, симболизујући долазак летњег периода. Домаћини би их поздрављали и даривали. Најчешће је морао бити непаран број девојака. Једна девојка била би преобучена у мушко одело, представљајући Лазара. У руци би држала штап, јатаган или мараму, а на глави калпак или шешир окићен цвећем или перјем.
И Лазарица, девојка обучена у свечано бело одело, била би окићена цвећем док би јој танки вео прекривао лице. Остале девојке – певачице такође су биле свечано обучене, окићене цвећем, у руци носећи бели лук, звонца и прапорце. Уз песму, плесале би и ишле од куће до куће, а домаћини би их даривали најчешће јајима или посним колачима.
Р.Д.Ј.
