Пропланци и шуме наше земље пуни су разних лековитих биљака, само ваља их препознати и знати који део се, код које врсте, у које време сакупља. Неке лековите биљке се и гаје, а неке су познатије као поврће. Највећа непознаница међу њима је артичока (Cynara scolymus), зељаста биљка пореклом с Медитерана, која је била чувена још у доба античке Грчке и Рима. Постоји пуно легенди о артичоки, а по једној се врховни бог Зевс заљубио у лепотицу Цинару која је остала хладна на његова удварања. Увређени Зевс ју је претворио у биљку с прелепим цветовима и бодљикавим листовима, због којих је остала неприступачна – у артичоку.
Пише: Светлана Мујановић
Савременим истраживањима из цвасти и листова изолована су бројна активна лековита једињења, а цветови, који плене топлом љубичастом бојом, прави су деликатес у елитним ресторанима.
Као поврће ова биљка се може видети тек у неким баштама и окућницама. Многи је гаје и као украсну јер, и без цвета, њени зеленосиви листови са сребрнкастим одсјајем, привуку пажњу сваког пролазника. Највећи проблем, због којег је у нашим крајевима ретка, јесте тај што тешко презими, а као лековита биљка је мало позната. Ипак је у селима на обронцима Сврљишких и Суве планине многи гаје и постоји више откупљивача суве хербе.
Лековита сировина за фармацеуте
Породица Јудит Киш Торма некада је живела на северу Бачке, а онда су се, како се то често каже, трбухом за крухом, отиснули на југоисток и скућили у селу Црнољевица, недалеко од Сврљига. За Јудиту, кројачицу по занимању, овде није било посла, јер, како у шали каже, овдашње жене нису пратиле моду. Одлука је пала да крене у сакупљање лековитог биља, којег има у изобиљу на сваком кораку. И тако, вешта кројачица, а невешта сакупљачица лековитог биља, ноћу је учила, а дању ишла по пропланцима да то што је научила, примени у пракси.
Убрзо је почела да сама производи расад неких биљака, и то за потребе малих и великих компанија из фармацеутске индустрије. Тако су направили пластеник и у њему је, између осталих, кренула и сетва и производња расада артичоке који, чим прође опасност од касних пролећних мразева износе на отворено и гаје до зиме. А због чега само до зиме, зашто не и више година јер, то је вишегодишња биљка?
– Као вишегодишња биљка артичока се гаји као поврће, због нерасцветаног пупољка који се користи у исхрани – каже Јудит. – Као лековита, поготово на већим надморским висинама, код нас се ипак гаји као једногодишња, јер би се тешко могла заштитити од зиме, а и најлековитији су први листови код младе биљке.
Када је решила да се бави овим послом Јудита је одлучила да не буде „свезналица“, и као лаик у овој области неком не упропасти здравље којекаквим чајним мешавинама и тинктурама. То треба да раде стручњаци који су се школовали за то. Њено ће бити да сакупи или произведе само здраву, квалитетну сировину.
Чардак најбоља сушара
Производња почиње у фебруару. У пластеник који се греје, посеје се артичока у веће чаше, само по једна семенка, због јаког и робусног корена за две биљке не би било довољно места за раст. Ту се негују као сваки расад, и већ средином априла, када се у овим крајевима земљиште загреје и престане опасност од мразева, износи се и сади на отворено поље. Нега је иста као код артичоке за цвет, само се сади мало гушће, јер се на том месту неће бокорити и није јој потребан велики простор.
– Берба листова почиње када прегледом, визуелно, утврдим да су се доњи довољно развили, али да нису прерасли и „оматорили“ – истиче наша саговорница. – Код ове биљке нерватура листа је јако изражена, посебно главни нерв који је дебео и гумаст, савитљив, па листове, посебно на већој површини, ваља брати свакодневно.
Обрани се нижу на дебео канап и односе у сушару. А сушара је, нашки речено чардак, постављен изнад дугачке гараже, у којем је изражено струјање ваздуха-промаја, и ту се листови природно суше, заштићени од директних сунчевих зрака, ветра и кише. Већ после недељу дана, почињу свакодневни прегледи. У зависности од временских прилика, сушење траје и до три недеље. Посебно последње недеље Јудит „визитира“ сваки лист, опипава централни нерв да провери да ли је још савитљив. Када на додир буде крт, пред вече и увек у смирај дана, док сунце не зађе, листови се скидају с канапа, слажу и пакују у чисте папирне вреће које се чувају у чистој, сувој просторији док се не накупи већа количина за откупну станицу из које се даље дистрибуирају, најчешће до Института „Јосиф Панчић“, где се прерађују.
– Листови се пакују док има сунца, али не јаког, јер само тако задржавају боју, мирис и чврстину – открива тајну наша саговорница. – Када падне вече, подиже се релативна влажност коју листови упију, централни нерв постаје поново еластичан, што значи да херба није сува и да ће упакована, макар и у папирну врећу, да се уплесниви.
Сушени листови најлековитији
Пупољци артичоке обилују хлорогенском киселином, познатом по антиоксидативним својствима, за коју поједина истраживања показују да би могла бити ефикасна у превенцији дијабетеса типа II. Присутни су силимарин, као и мешавина флавонолигнана, молекула који стимулишу регенерацију јетриног паренхима. Пупољци садрже мноштво органских киселина – јабучну, ћилибарну, лимунску, фумарну и млечну, затим флавоноиде, антоцијане, фруктане, инулин, значајне количина витамина Б3, магнезијума, фосфора, калијума, бакра и витамина Ц, што их сврстава у здраву и помало лековиту храну. Осим пупољака, јестиви су и листови који се користе за производњу разних аперитива. Ипак, најлековитији део су сушени листови који су се вековима користили за лечење одређених здравствених тегоба, пре свега болести јетре и жучи.
У листовима је смештено много флавоноида (цинарозид и сколимозид), фенолне киселине (цинарин), горки сесквитерпенски лактони, органске киселине и влакна. Користи се и као диуретик, јер подстиче бубреге да брже избацују непотребну течност.
