СИБИНЧИЋИ ЧУВАЈУ СТАРЕ СОРТЕ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА
Они су све само не просечна сеоска породица. Не само по љубавној причи Филипинке и Србина, већ и по сортама воћа и поврћа које гаје и чија семена чувају. Упознали су се 2017. године када су обоје радили на прекоокеанским бродовима и, после истека уговора, одлучили да напусте тај живот и почну да стварају породицу и имање од кога могу живети. Где би, него у Доњим Смртићима, Славеновом родном месту, у које је Иву, његова супруга, дошла без размишљања и одлучила да гаји своје азијско воће, које ће је подсећати на домовину и донети мирисе и укусе Филипина у Босну и Херцеговину. Тако почиње прича о Сибинчићима, чуварима старих сорти из целога света и онима који граде своју малу породичну банку семена.
– Ивy је новинарка, а ја сам инжењер пољопривреде, те је за мене било и логично да покренем имање на селу, а она је то све дијелила на друштвеним мрежама и нашем you tube каналу. То је и људима било занимљиво, као и неке разне старе и егзотичне сорте које гајимо. Ми смо један занимљив спој те је због тога то било занимљиво људима – каже Славен.
Уместо носталгије, сади филипинске сорте
Док говори, искрени осмех краси његово лице. Стално је насмејан па и кад ради, и кад проба плодове свога рада:
– Било јој је тешко на почетку, јер је овде све тотално друкчије, од климе до хране, али је имала велику подршку од мене и моје породице. Уз ту подршку врло лако је научила српски језик, а како прича постидела би и многе рођене на овим просторима.
Оно што је најбитније, Иву није дозволила да је савлада носталгија. На имању је кренула да сади филипинске сорте воћа, наставља наш саговорник:
– Прво смо садили филипинске сорте, као што је горка диња, пакцој и слично, због тога јер је њој то недостајало и није могла да припрема своја јела без свога поврћа. Тренутно наша банка има око 650 сорти из читавог свијета, нешто и продајемо ако буде вишка. Радимо на томе већ 5 година, прво као хоби, а сада као некакав мали бизнис чији приход користимо да набавимо нове сорте и улажемо у пољопривреду.
Истиче да се Сибинчићи разликују од осталих пољопривредника по томе што све саде из семена и гаје органски:
– Узгој је органски од сјемена до плода, што је код нас ријетко, јер људи већином немају своје сјеме и саднице. Такође, ми желимо да инспиришемо и подстакнемо друге да оснују своје баште, те сваке године дијелимо и бесплатно сјеме и добили смо и признања за то.
Нешто од тог семена се, ипак, издваја и занимљиво је за производњу којом ће ова српско-филипинска породица, како нам поверава Славен, изаћи на тржиште:
– Парадајза имамо око 130 сорти и тренутно смо фокусирани на три сорте које су се показале као отпорне и занимљиве за производњу: путнички парадајз, црна јабука парадајз и чоколадна крушкица.Њиховим узгојем ћемо пробати да нађемо мјесто на тржишту. Правило је да сваку сорту, када је добијемо, пробамо да узгојимо код нас прије него продамо сјеме, да будемо сигурни да се може гајити код нас.
У томе су до сада, како Славен тврди, имали среће и све што су посејали никло је:
– Већина сорти је код нас успјешно расла. Имамо плодно тло, што је један од важнијих ресурса наше земље, једино да бисмо добили сјеме од неких сорти, морамо да чекамо по двије – три године, јер због сунчаних дана не успије у једној сезони дати сјеме.
Рађају мало, али квалитетно
Питамо о искуствима узгоја тог великог шаренила врста и сорти, на шта се Славен не жали:
– Старе сорте нису захтјевне и већином су лаке за узгој. Не дају пуно плодова као хибриди, али је квалитет производа и до десет пута већи, тако да дође на исто. Кад поједете један наш парадајз, то је као да поједете десет хибридних, а имате и окус, и изглед, и мирис. Ми мислимо да су старе сорте будућност пољопривреде.
Гледајући Сибинчиће, веселе, умножене са троје деце и четвртим на путу, млади из ових крајева пожеле да се баве пољопривредом и да се окушају у узгоју аутохтоног воћа и поврћа.
– Млади људи лакше прихватају да пробају нешто ново и занимљиво, мада је интерс велики и због квалитете производа. Нисмо примјетили да људи гаје кукуруз црвени осмак, мада би требао да буде сачуван од стране државе. Тај кукуруз је већ адаптиран на наше услове, али због слабијих приноса је заборављен, мада, можда, ипак, мање је више, јер за његов узој треба мање и хемије и ђубрива – наглашава инжењер Сибинчић.
Најстарији пасуљ на свету
Поред црвеног кукуруза, Славен је поносни власник и семена најстаријег пасуља на свету:
– Остварили смо сарадњу са најпознатијом америчком компанијом за старе сорте на свијету Baker Creek, те смо од њих добили многе ријетке и занимљиве сорте, па и тај најстарији грах који је пронађен у археолошком локалитету и датира од прије 1.500 година. Ове године смо га гајили први пут и код нас успијева без проблема и врло је отпоран. Све је више младих који почињу и имају своје баште те су им наше сорте врло занимљиве и због тога што су отпорне врло су лаке за угој и не траже хемију и вјештачка ђубрива те за своје потребе можете узгојити квалитетан и здрав производ и чувати сјеме себи за многе године.
Рад породице Сибинчић није остао непримећен и од стране Министарства пољопривреде БиХ.
– Прошле године сам од Министарства пољопривреде добио средства за самозапошљавање, те сада, поред сјемена, почињемо озбиљније да се бавимо пчеларством, узгојем парадајза и лубеница. Прошле године смо садили мање површине, тржиште је добро реаговало на наше старе сорте и могли смо остварити и добру цијену производа. Нисмо имали конкуренцију и старе сорте су се показале исплативим упркос мањим приносима. Код њих имате мање рада и трошкова него код хибрида, а имали смо и подршку општине, као и Генетичког института Републике Српске. Планирамо са њима пројекте очувања старих сорти, а имали смо и посјету студената и професора са Пољопривредног факултета. Прошле године смо по први пут учествовали на сајму који је организирао Пољопривредни факултет. Одазив људи био је одличан и остварили смо многе контакте за наше пословање у будућности – задовољан је Славен Сибинчић.
Све је природно
Сибинчићи све производе без ђубрива, пестицида или било какве хемије.
– Све природно и органски од сјемена – истиче Славен, – јер сматрамо да хибриди нису ништа више него средство да компаније продају сјеме, хемију и ђубрива. Све је смишљено ради контроле важног стратешког фактора хране, а тиме и контроле људи.
Преплитање култура
– Код нас се културе преплићу, не само филипинска и српска, већ стално имамо у посјети људе разних култура, те увјек гледамо да узмемо оно најбоље од других и прилагодимо себи. Иву је нека јела прихватила, нека једноставно не подноси, као што ми не подносимо љута јела, а њима је то нормално. Код њих су рижа и морски плодови главни, мада имају одлична јела од пилетине и свињетине. Користе доста умака и имају добре супе од поврћа – рекао нам је Славен за „Добро јутро“.
Пише: Зорица Драгојевић
