Piše: Zorica Milosavljević

U starosedelačkoj porodici Save Pavlovića Kurjaka u Sremskim Karlovcima berba grožđa nema romantičarski prizvuk, kakav je imala u poeziji Branka Radičevića, već je, poput ostalih koji se bave vinogradarstvom i vinarstvom, doživljavaju kao vrlo veliki, zahtevan i važan posao, što ona zaista i jeste. Svečarsku notu dobije ponekad, kao kada su završili ubiranje roda iz prvog vinograda u kojem su posadili neoplantu, jer se za to, dok traje berba zapravo „nema kade“.

Bračni par, Vasiljka i Sava Pavlović, pamte kako se bralo grožđe pre pola veka, a vrlo dobro su upućeni i kako to danas izgleda, jer vinogradarska nit, koja se proteže s kolena na koleno u porodici najmanje vek i po, nije prekinuta. Iako u poznim godinama, Sava je i danas desna ruka sinovima – Jovanu, inženjeru vinogradarstva i pravniku Lazaru, koji su kao i njihov otac, bavljenje vinogradarstvom shvatili kao nešto što se u njihovoj porodici podrazumeva.

Išli su svi – porodica, komšije, ali se i plaćala radna snaga

– Drugačije je sve to izgledalo ranije – pripoveda Sava Kurjak. – Vinogradi su šezdesetih godina prošlog veka bili klasični, čokotaši. Na jutro je tada dolazilo 5.000 do 6.000 kalemova, a sada u špalirnim stane 2.000 do 2.500. Berba k’o berba… Na četiri berača, bilo da su to žene ili muškarci, a mahom su bile žene, išao je jedan potundžija. U vinograd se dovozila kada od hiljadu do hiljadu i po litara, i tamo se kvečovalo. Onaj koji nosi grožđe, taj izruči i kvečuje, mulja. Tako je većina radila u Karlovcima u to doba, između pedesetih i šezdesetih godina, ali i kasnije. Te, najčešće četiri žene, znale su dnevno da uberu dve tone grožđa. Zaprežnim kolima se ono dovozilo kući u vozionicama čija je zapremina u proseku bila 350 do 400 litara. Kod kuće čeka čovek koji presuje grožđe. Dužnost presaroša bila je da presuje i iz velikog preruči u mali pres i da, dok druga tura stigne, prethodno bude gotovo.

Po rečima Vasiljke i Save, u berbu su išli svi – porodica, komšije, ali se plaćala i radna snaga. To se razlikovalo od gazde do gazde i zavisilo od toga koliko ko ima vinograda. Ovaj posao u Kurjakovim vinogradima, kojih su kada su on i Vasiljka bili mladi, imali četiri do pet jutara, trajao je mesec dana, po pet tura.

Berba je, po sećanjima Kurjakovih, počinjala u septembru, u čemu nema znatnih odstupanja u poređenju s početkom tog posla danas, i trajala do kraja oktobra, ili praznika Svih svetih, kako kažu.

– U to doba pravili smo evenke – dodaje Vasiljka. – Najlepše grožđe odvajali smo u korpe prilikom berbe, i sutradan vezivali svaki grozd kanapom jedan za drugi i stavljali na štap. Kačili smo ga i tako čuvali, da imamo u toku godine. U to vreme nije bilo hladnjača. Koristili smo ga na jesen i tokom zime, sve do Božića.

Nove sorte, a stare metode

Poredeći način branja i postupke sa grožđem neposredno po skidanju s loze, nekad i sad, Sava kaže da tu suštinske razlike nema.

– Vino je vino, sad ili nekad. I onda kao i danas, vodilo se računa o tome da se grožđe odmah preradi da ne oksidira, da „ne povuče i ne prosvira“. Čak su se odvajale nekad i peteljke pri branju, ali ručno. Koristilo se za to neko rebro i uvek bi neki deda iz komšiluka bio zadužen za to. Sad se bere u gajbe – drvene ili plastične, potunje su otišle ili, bolje reći, ostale u prošlosti. Nama u berbu idu po dva traktora najmanje i nas osam-devet berača. Što naberemo, donosi se kući. Iz prikolice grožđe direktno ide u muljaču iz nje u presu… Za dan, danas više naberemo nego nekad, tri-četiri tone, mada to zavisi i od sorte – reći će Sava.

Kao nekad, i danas u berbu mahom odlaze u septembru. Prvo skidaju rod u vinogradu i na taj posao im ode čitav mesec kao i pre, ali pre svega zbog toga što imaju više vinograda. Onda prelaze u „jabuke“, kojih imaju otprilike na istoj površini kao i vinograda – oko sedam hektara, tako da ceo posao završe za dva meseca, a nekad im se oduži do Đurđica.

Prilagođavajući se zahtevima tržišta, potpuno su promenili sortiment, pa sada gaje savremene sorte – od crnih merlo, koji im je vodeća sorta, kaberne sovinjon, a od belih rizling, neoplantu, nešto sile i šardonea. Ali, nije to jedino što je moralo iz objektivnih razloga da bude promenjeno, kako su ocenili, u poslu kojim se porodično bave i u koji im se priključila i Jovanova supruga Sanja. Problemi s radnom snagom koji pritiskaju vinogradarstvo, ali i druge delatnosti, uticali su na odluku da prilikom nove sadnje, razmak između redova prilagode što je više moguće upotrebi mašina u većem broju operacija.

– Berba i rezidba su sada najveći problem zbog radne snage – kaže Sava. – Ne znam ni sam gde ih nalazimo. Dosta pre početka radova treba da počnemo i da ih tražimo. Sad i skrnjivanje radimo mašinski. Prvi špalirni vinograd posadio sam 1971/72. godine. Sad na red dolazi treća tura, ali ćemo je obaviti tako da se mehanizacijom može što više poslova obaviti.

Na pitanje kakav je vinogradarski život uzimajući sve u obzir, Sava bez razmišljanja odgovara „nama je lepo“. Pridružuje mu se u takvom stavu i supruga koja zbog bolesti sada ne može da ga prati u poslu, dodajući da kad čovek zavoli vinograd, kao što je ona, koja ništa o tome nije znala kada je došla u kuću Kurjakovih, i kada zažmuri i pritom vidi red grožđa i vinograd, to se onda zove užitak.

Nema više prokupca i buvijea

Sortiment u Kurjakovim vinogradima pre pola veka bio je bitno drugačiji, takav da bi današnja nauka mogla da se pozabavi njime, jer ga je, između ostalih činio i prokupac, sorta karakteristična za južnije krajeve i koja se smatra našom autohtonim čedom.

– Pretežno smo imali slankamenku, prokupac, hamburg, buvije i rizling – priča Sava. – Buvije je rana sorta. On se sadio za potrebe popravljanja vina. Cela Fruška gora ga je imala, međutim, svi su je uništili. Dospevao je u avgustu, a od njega bude gusto, lepo, primamljivo vino, od kog smo se kao deca opijali.