Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД БЕРБА У ВИНОГРАДИМА САВЕ ПАВЛОВИЋА КУРЈАКА НЕКАД И САД: Потуње и евенке...

БЕРБА У ВИНОГРАДИМА САВЕ ПАВЛОВИЋА КУРЈАКА НЕКАД И САД: Потуње и евенке остале у прошлости

53

Пише: Зорица Милосављевић

У старoседелачкој породици Саве Павловића Курјака у Сремским Карловцима берба грожђа нема романтичарски призвук, какав је имала у поезији Бранка Радичевића, већ је, попут осталих који се баве виноградарством и винарством, доживљавају као врло велики, захтеван и важан посао, што она заиста и јесте. Свечарску ноту добије понекад, као када су завршили убирање рода из првог винограда у коjeм су посадили неопланту, јер се за то, док траје берба заправо „нема каде“.

Брачни пар, Васиљка и Сава Павловић, памте како се брало грожђе пре пола века, а врло добро су упућени и како то данас изгледа, јер виноградарска нит, која се протеже с колена на колено у пoродици најмање век и по, није прекинута. Иако у позним годинама, Сава је и данас десна рука синовима – Јовану, инжењеру виноградарства и правнику Лазару, који су као и њихов отац, бављење виноградарством схватили као нешто што се у њиховој породици подразумева.

Ишли су сви – породица, комшије, али се и плаћала радна снага

– Другачије је све то изгледало раније – приповеда Сава Курјак. – Виногради су шездесетих година прошлог века били класични, чокоташи. На јутро је тада долазило 5.000 до 6.000 калемова, а сада у шпалирним стане 2.000 до 2.500. Берба к’о берба… На четири берача, било да су то жене или мушкарци, а махом су биле жене, ишао је један потунџија. У виноград се довозила када од хиљаду до хиљаду и по литара, и тамо се квечовало. Онај који носи грожђе, тај изручи и квечује, муља. Тако је већина радила у Карловцима у то доба, између педесетих и шездесетих година, али и касније. Те, најчешће четири жене, знале су дневно да уберу две тоне грожђа. Запрежним колима се оно довозило кући у возионицама чија је запремина у просеку била 350 до 400 литара. Код куће чека човек који пресује грожђе. Дужност пресароша била је да пресује и из великог преручи у мали прес и да, док друга тура стигне, претходно буде готово.

По речима Васиљке и Саве, у бербу су ишли сви – породица, комшије, али се плаћала и радна снага. То се разликовало од газде до газде и зависило од тога колико ко има винограда. Овај посао у Курјаковим виноградима, којих су када су он и Васиљка били млади, имали четири до пет јутара, трајао је месец дана, по пет тура.

Берба је, по сећањима Курјакових, почињала у септембру, у чему нема знатних одступања у поређењу с почетком тог посла данас, и трајала до краја октобра, или празника Свих светих, како кажу.

– У то доба правили смо евенке – додаје Васиљка. – Најлепше грожђе одвајали смо у корпе приликом бербе, и сутрадан везивали сваки грозд канапом један за други и стављали на штап. Качили смо га и тако чували, да имамо у току године. У то време није било хладњача. Користили смо га на јесен и током зиме, све до Божића.

Нове сорте, а старе методе

Поредећи начин брања и поступке са грожђем непосредно по скидању с лозе, некад и сад, Сава каже да ту суштинске разлике нема.

– Вино је вино, сад или некад. И онда као и данас, водило се рачуна о томе да се грожђе одмах преради да не оксидира, да „не повуче и не просвира“. Чак су се одвајале некад и петељке при брању, али ручно. Користило се за то неко ребро и увек би неки деда из комшилука био задужен за то. Сад се бере у гајбе – дрвене или пластичне, потуње су отишле или, боље рећи, остале у прошлости. Нама у бербу иду по два трактора најмање и нас осам-девет берача. Што наберемо, доноси се кући. Из приколице грожђе директно иде у муљачу из ње у пресу… За дан, данас више наберемо него некад, три-четири тоне, мада то зависи и од сорте – рећи ће Сава.

Као некад, и данас у бербу махом одлазе у септембру. Прво скидају род у винограду и на тај посао им оде читав месец као и пре, али пре свега због тога што имају више винограда. Онда прелазе у „јабуке“, којих имају отприлике на истој површини као и винограда – око седам хектара, тако да цео посао заврше за два месеца, а некад им се одужи до Ђурђица.

Прилагођавајући се захтевима тржишта, потпуно су променили сортимент, па сада гаје савремене сорте – од црних мерло, који им је водећа сорта, каберне совињон, а од белих ризлинг, неопланту, нешто силе и шардонеа. Али, није то једино што је морало из објективних разлога да буде промењено, како су оценили, у послу којим се породично баве и у који им се прикључила и Јованова супруга Сања. Проблеми с радном снагом који притискају виноградарство, али и друге делатности, утицали су на одлуку да приликом нове садње, размак између редова прилагоде што је више могуће употреби машина у већем броју операција.

– Берба и резидба су сада највећи проблем због радне снаге – каже Сава. – Не знам ни сам где их налазимо. Доста пре почетка радова треба да почнемо и да их тражимо. Сад и скрњивање радимо машински. Први шпалирни виноград посадио сам 1971/72. године. Сад на ред долази трећа тура, али ћемо је обавити тако да се механизацијом може што више послова обавити.

На питање какав је виноградарски живот узимајући све у обзир, Сава без размишљања одговара „нама је лепо“. Придружује му се у таквом ставу и супруга која због болести сада не може да га прати у послу, додајући да кад човек заволи виноград, као што је она, која ништа о томе није знала када је дошла у кућу Курјакових, и када зажмури и притом види ред грожђа и виноград, то се онда зове ужитак.

Нема више прокупца и бувијеа

Сортимент у Курјаковим виноградима пре пола века био је битно другачији, такав да би данашња наука могла да се позабави њиме, јер га је, између осталих чинио и прокупац, сорта карактеристична за јужније крајеве и која се сматра нашом аутохтоним чедом.

– Претежно смо имали сланкаменку, прокупац, хамбург, бувије и ризлинг – прича Сава. – Бувије је рана сорта. Он се садио за потребе поправљања вина. Цела Фрушка гора га је имала, међутим, сви су је уништили. Доспевао је у августу, а од њега буде густо, лепо, примамљиво вино, од ког смо се као деца опијали.