Насловна САВЕТИ СТРУКА Без наводњавања ниједна киша није довољна

Без наводњавања ниједна киша није довољна

СУША КАО СУДБИНА И ПРОБЛЕМ КОЈИ МОРАМО РЕШИТИ

36
Foto: Shutterstock

Наша земља је у константном периоду суше, који нису прекинуле ни две кишне године – 2010. и 2014. – пошто су падавине које су их обележиле биле обилне у кратком периоду, наносећи усевима другу врсту штете.

           – Поврће је практично немогуће производити без наводњавања – каже проф. др Жарко Илин – а заливни режим може бити различит и зависи од биљне врсте.

– С обзиром на промене у технологији производње у наредном периоду, у циљу постизања квалитета и високих приноса воћа, наводњавање с фертиригацијом треба да буде обавезна агротехничка мера – каже проф. др Зоран Кесеровић, а за то је потребна помоћ државе.

Суша је једна од константи климатских промена у свету последњих година. Та појава, која узима велики данак и на нашим недовољно наводњаваним пољопривредним површинама, има два лица. Или су падавине током целе сезоне исувише скромне да напоје наше њиве, повртњаке, воћњаке, винограде, или их на годишњем нивоу имамо статистички довољно, али су тако распоређене да повремено изазивају праве кијамете и потопе, или у време када су најпотребније остављају земљу сувом, а биљке жеднима. О томе консултујемо струку и науку, тражећи оцене, мишљења, предлоге и решења.

Пољопривредни стручњаци кажу да се наша земља практично налази у константном периоду суше, који нису прекинуле ни две „кишне“ године – 2010. и 2014. – пошто су падавине које су их обележиле биле обилне, али у кратком периоду, наносећи усевима другу врсту штете.

Значај типа земљишта, избора сорте и плодосмене

Љиљана Вуксановић додаје да је познавање култура пресудно за борбу против суше. Једно од најважнијих питања је на шта пољопривредници треба да обрате пажњу кад бирају коју ће културу да гаје и има ли међу овим честим културама врста које се у сушним условима одлично сналазе.

Произвођачи који се определе за гајење одређене повртарске културе треба да буду упознати с типом и структуром земљишта на којима се заснива производња, да поштују плодосмену, да утврде квалитет воде за наводњавање и примене пуну агротехнику, специфичну за сваку врсту поврћа – каже Вуксановић и додаје да је друга важна карика у борби против негативних утицаја суше селексионисање сорти и хибрида различитих биљних врста, толерантних на сушу.

Поврће жедно и у влажним годинама

  • Иако је крајем маја пала киша, и ова година је у суштини до сада била сушна, и ова једна киша није могла да надокнади недостатак воде – каже професор др Жарко Илин с Пољопривредног факултета  у Новом Саду. – Повртарска производња има велике захтеве за водом. Поврће је практично немогуће производити без наводњавања, а заливни режим може бити различит и зависи од биљне врсте. Код култура кратке вегетације, као што су салате, спанаћи, потребе су на нивоу око 250 мм, а код неких култура дуге вегетације, чак до преко 750 милиметара.

Професор Илин објашњава да у нашој земљи у референтном периоду – који је према Светској метеоролошкој организацији најмање 30 година – у просеку падне између 350 до 400 милиметара воденог талога. Међутим, мали је број таквих година, свега негде око 20 одсто. Остатак су године с премалом количином падавина и великим дефицитом, где падне испод 200мм, што значи да неким повртарским врстама недостаје преко 500мм воде. У годинама као што су биле 2010. и 2014, када су пливале Војводина и Србија, у вегетационом периоду падне око 600мм, што је још увек мање од потреба већине повртарских врста дуге вегетације.

Посебан проблем, по речима нашег саговорника, представља неравномеран распоред падавина, било у екстремно сушној, умереној, просечној години, али и распоред падавина у екстремно влажној години, којих је опет негде око 40 посто од некадашњег референтног периода. Наравно да вода мора да се додаје и зато мора да се прати влажност земљишта.

Јача суша – мањи приноси

У зависности од интензитета суше, имаћемо смањење приноса пољопривредних култура, и то од 10 до 20 посто, ако буде слаба суша – каже  Љиљана Вуксановић, стручни сарадник за повртарство и ратарство из Крагујевца. – У случају средње суше може се очекивати смањење приноса од 20 до 30 посто. Ако, према квалификацији, буде јака суша, принос ће бити и до 40 посто мањи. У условима врло јаке суше од 40 до 50 посто, а код екстремне – пољопривредници ће изгубити више од половине приноса.

Услов да воће добро и редовно рађа

Србија је једна од ретких земаља која на релативно малом простору (88.407 км2), на око 5,09 милиона хектара пољопривредног земљишта има повољне агроеколошке услове за гајење свих континенталних врста воћака. Управо захваљујући томе, традиција производње и прераде воћа и заинтересованост пољопривредника за бављење воћарством дуги су неколико векова. Наравно, воћарство има значајно место у економији земље, где се од извоза воћа и прерађевина од воћа зарађује преко 600 милиона долара, а међу 10 најпродаванијих извозних производа налазе се три воћне врсте: малина, јабука и вишња. Зато је питање како воће опстаје у сушним временима од великог значаја за нашу земљу.

  • Воћарство у последњих 15 година представља једну од најрентабилнијих грана пољопривреде, а подизање савремених интензивних засада воћа је незамисливо без система наводњавања и фертиригације – каже др Зоран Кесеровић, професор на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду и један од наших највећих стручњака за воћарство. – Наводњавање је обавезно у интензивним засадима воћа, поготово за рејоне где количина падавина не прелази 600мм. Нажалост, у Србији се наводњава само око 11 посто воћњака, и то углавном у Војводини. Проценат покривености засада системом за наводњавање већи је у равничарским деловима Војводине него у општинама на Фрушкој гори, због недостатка воде. У савременим интензивним засадима, поготову где се користе вегетативне подлоге и саднице с превременим гранчицама, наводњавање је обавезна агротехничка мера. Нa песковитим, ветровитим и јужним положајима су потребе за водом веће, него на структурним земљиштима и северним експозицијама. У свим нашим воћарским рејонима, да би се постизали редовни и високи приноси, неопходно је наводњавање.

У нас се најчешће примењује наводњавање браздама, потапањем, кишењем, капањем, микрораспрскивачима, комбинација капањем и орошавањем и подземним наводњавањем. Који ће се начин наводњавања применити зависи од нагиба терена, типа земљишта и врсте која се наводњава.

Пластеници једно од решења

Поврће се у Србији производи на отвореном пољу и у заштићеном простору. Овај други облик производње последњих година и у нашој земљи добија све веће размере, а омогућује да се стварањем услова у стакленицима и пластеницима биљке узгајају у оптималним условима. Таква производња и омогућује остварење високог приноса и доброг квалитета, с планираним временом испоруке. Зато се повртарима она и препоручује. Ипак, многи се и даље држе старог, доброг гајења на отвореном, каже Љиљана Вуксановић.

Правилником Министарства пољопривреде и водопривреде регулисано је остваривање подстицаја пољопривредним произвођачима за набавку машина и опреме за примарну производњу биљних култура у заштићеном простору, система за наводњавање, конструкција за пластеника у износу од 50 одсто од вредности инвестиције. То је значајан подстицај, који би могао да ублажи негативне последице суше, каже и Љиљана Вуксановић. Произвођачи који осигурају своје усеве такође имају право на субвенције у износу 40 посто од премије осигурања.

Борба почиње пре сетве и садње

– Од борбе против суше мала је вајда ако је се сетимо само у сушним годинама, али је могућа и неопходна знатно пре сетве или садње, односно, већ приликом  избора парцеле за производњу поврћа – истиче др Илин. – Треба бирати изузетно равне парцеле, без депресија. И приликом спровођења основне обраде обавезна мера је – разривање. То значи разбијање плужног ђона, које омогућава добро отицање сувишних вода у дубље слојеве ако су године кишне. У сушним годинама разривање омогућава капиларно подизање микропора воде из дубљих слојева у зону кореновог система. Ако није довољно разривање на дубини од 25 до 32цм, где нам се тај плужни ђон обично налази, морамо разривач да пустимо на дубину од 35 до 40цм, да бисмо разбили плужни ђон. Ако ни то није довољно, може се, поготово на подводним теренима, користити подривање.

Како каже др Илин, за успешан род важан је и избор земљишта погодног за производњу. Обично се бирају алувијална земљишта, па черноземи, па црнице, па тек затим нека тежа, хладнија земљишта с више воде, као што су глиновите, ритске црнице. Међутим, у појединим регионима морамо имати производњу, а немамо могућности избора земље, јер немамо свуда свих типова земљишта, истиче професор и додаје да понекад морамо да производимо и на непогодним земљиштима. Зато имамо бројне агротехничке мере, како бисмо то земљиште колико-толико привели култури, а да би производња на таквим земљиштима била исплатива.

Foto: Pixabay

Озбиљне државе воде рачуна о одржавању примарне, секундарне и терцијарне каналске мреже која првенствено служи за одводњавање, а тек потом за наводњавање.

  • Још је Марија Терезија ископала прво Велики бачки канал, а затим направила и устројила целу каналску мрежу. Није она то урадила због нас овде, староседелаца, већ да би могла да насели Немце још 1711. – каже др Илин и додаје да је каналска мрежа и данас од суштинског значаја. – Откако је успостављен ДТД систем у Војводини, а тако би требало радити и дуж Саве и Дунава, примарни је задатак уређење основних водотокова, односно, одржавање примарне, секундарне и терцијарне каналске мреже. Небитно је да ли је година сушна или кишна.

Неопходна помоћ државе

Постоје преко 65 најразличитијих метода за праћење влажности земљишта, пошто је наводњавање изузетно скупа агротехничка мера – каже др Жарко Илин. – Наводњава се при техничком минимуму влажности. То је доња граница влажности земљишта при којој неће доћи до опадања квалитета поврћа нити до опадања приноса. Он се прати, да бисмо на најбољи начин користили залихе воде од падавина и наводњавања, и да наводњавамо баш кад морамо, рационално. Цена коштања милиметра додате воде зависи од енергента. Ако је енергент електрична енергија, тада је цена милиметра додате воде негде око 15 центи, а треба да додамо у екстремно сушној години чак 500мм. А ако се користи еуродизел, милиметар додате воде кошта од 1,5 евра, а код старих, неремонтованих агрегата, цена иде чак до 4 евра по милиметру додате воде. Значи, за неких 500мм тај трошак за наводњавање може да износи и преко 2.000 евра. Ако се узме нека просечна цена поврћа од 1 евро, треба дати 2.000 кг само за спровођење ове агротехничке мере, а где су све друге: основна обрада, предсетвена припрема, сетва, садња, спровођење редовних мера неге, заштита од проузроковача болести. Зато је неопходна помоћ државе.

Избор начина и – мера влажности

– Наводњавање браздама примењује се на благо нагнутим теренима, где се прво у редовима отварају бразде и врши наводњавање, а касније се бразде затрпавају – истиче професор Кесеровић. – Наводњавање вештачком кишом у воћарству се мање примењује. Наводњавање кап по кап користи се у рејонима где је испаравање велико, а воде за заливање мало. Ова врста наводњавања најраширенија је у савременим интензивним засадима воћа. У Србији се, с обзиром на недостатак влаге у току вегетације, препоручује наводњавање капањем, орошавањем или микрораспрскивачима, због ниске релативне влажности у току јула и августа. Микрораспрскивачи су одлично решење, поготову на песковитим земљиштима, каже др Кесеровић.

А да би се правилно одредила количина воде која ће се дати биљци, потребно је одредити технички минимум влажности.

  • Наши произвођачи иду и корак даље, јер морају наводњавати не само на основу влажности земљишта, по појединим фазама раста и развића, него на основу потреба или захтева по фазама раста и развића.– истиче др Илин. –  Док је биљка мала, њој треба мање воде и ту можемо да одржавамо на 70 посто. Али, кад се формира бујна надземна вегетативна маса, с великом масом плодова, преко 1-1,5кг по биљци, као што је код паприке, на пример, морамо да наводњавамо већим количинама и чешће јер је потрошња воде изузетно велика.
Foto: Shutterstock

Влажност земљишта најједноставније се мери узимањем грумена земље са слоја до десет центиметара. Докле год је грудва чврста, стабилна, влажност земљишта је оптимална, кажу стручњаци. Ако се грудва расипа, значи да мора да се наводњава.

  • Прати се влажност земљишта у зони активне ризосфере, јер одатле биљка у вегетационом периоду црпи влагу – каже др Жарко Илин.  – Поврће, колико год захтева воде, још више захтева ваздуха, а ваздух и вода су антагонисти. Другим речима, што је више воде, мање је ваздуха. Треба гледати да влажност не падне до тачке вењења, која је на нивоу од 40 посто од пољског водног капацитета, када долази до пропадања биљака и драстичног смањења приноса.

Виноград и суша

Вишемесечна суша, праћена високим температурама, лети се одражава у слабијем порасту винове лозе, јер се биљка налази у физиолошком стресу, уз поступно успоравање физиолошких процеса у самој биљци. На грожђу које је директно изложено штетном утицају високих температура без лисне заштите, појављују се ожеготине на бобицама, које вену, а уз чести ветар појачано је испаравање и евапотранспирација из земљишта и биљке. Сушно раздобље утиче и на све ранији почетак бербе грожђа.

У евидентним климатским променама треба мењати досадашњи приступ начина узгоја винограда, с циљем ублажавања штетних последица од високих температура. У условима климатских промена сваки виноградар мора да прилагоди сопствену виноградарску производњу. Нарочито је важно знати и потребно применити стечено искуство, знање и потребну стручну помоћ у виноградарској производњи.

Велике акумулације уместо бројних бунара

У последњих неколико година у воћарској производњи Србије дешавају се велике промене. Уводе се нове сорте и клонови старих сорти, технологија производње се мења ка интензивнијим засадима с великим бројем биљака и високим приносима по јединици површине. Користе се слабо бујне подлоге и висококвалитетне саднице, наводњавање и фертиригација, а све је више засада покривених противградним мрежама, указује професор Кесеровић и поручује да треба бити опрезан с наводњавањем воћки, јер се равнотежа између родности и вегетативног пораста може пореметити ако се дода велика количина воде у јулу, августу и септембру, када се код већине континенталних воћних врста образују цветни зачеци.

– С обзиром на промене у технологији производње у наредном периоду у циљу постизања квалитета и високих приноса воћа наводњавање са фертиригацијом треба да буде обавезна агротехничка мера – каже др Кесеровић, а за то је, по његовим речима, потребна помоћ државе.

Како истиче професор Кесеровић, када је у питању воћарство и виноградарство, државне и покрајинске институције требало би да дају предност подстицајима у изградњи акумулација, уместо бунара за воду (само у Новом Сланкамену има преко 50 бунара). У воћарским рејонима ваљало би стимулисати изградњу великих акумулација, из којих би могло да се наводњава 1.000 и више хектара, а за  наводњавање треба све више користити алтернативне изворе енергије.

Пример Бугарске у Европској унији

Србија треба, као што је то у земљама Европске уније, да субвенционише производњу поврћа, али не са 5.200 динара по једном хектару, него како је то у већини европских земаља, на нивоу између 270 до 400 евра по хектару, а у системима органске производње и са 900 евра по хектару – сматра професор Илин, наводећи пример Бугарске. У конвенционалним и интегралним системима проиводње поврћа у Бугарској, некадашњој башти Европе, произвођачи од Европске уније добијају до хиљаду евра по хектару, како би искористили и наставили изузетну традицију производње, добро земљиште и знање. Зато и добијају овакве субвенције, како би ревиталитовали ту производњу, и како би свежим поврћем снабдевали Европу читаве године, каже наш стручњак.  

И. Радоичић

Б. Ненковић

Добро јутро број 579 – Јул 2020.