СТАРЕ СОРТЕ ЈАБУКА РАЂАЈУ БЕЗ НЕГЕ И ЗАШТИТЕ
Аутохтоне сорте јабука, о којима углавном нико не води посебну бригу, можда би отишле у заборав да нису толико „тврдоглаве“. Саме опстају на имањима, нико их не прска, не прихрањује, нити орезује, а сваке године, по правилу, обилно рађају. Њихови плодови су права благодет, јер та стабла, стицајем по њих и нас срећних околности, рађају у својеврсној органској производњи.
Већина ових стабала стара су више деценија, па и читав век. Наслеђена су, а власници понекад и не знају тачно ко их је и када од предака посадио. Живе усамљена, каже Данко Петровић, инжењер пољопривреде из Крагујевца, и додаје да класични воћарски засад аутохтоних сорти на терену у Шумадији још није видео.
Разлог је тржишне природе. Такве јабуке једноставно нису тражене у тој мери да би произвођачима биле исплативе да их гаје. Глобално тржиште јабука је ценовно варљиво, а и купци траже „униформисане“ плодове. То значи да се купују јабуке уједначене величине, без тачкица и лепог изгледа, који старе сорте немају – објашњава Данко Петровић.
Лазар Митровић из Банке семена у Крагујевцу, који се бави очувањем старих сорти воћа и поврћа, прешпартао је Србију и само у црквеној порти у селу Брњица код Кнића затекао је 30 стабала будимке на једном месту.
Не зна се ко их је посадио и када. Можда су старе и сто година. Сваке године и даље обилно рађају, без икакве интервенције људи. Моја једина нада је да ником неће пасти на памет да посече такву драгоценост каква се ретко или само једном среће у Србији. Тридесет стабала на једном месту је заиста раритет – каже Митровић.
Будимка је данас најпрепознатљивија јабука која носи предикт старих, аутохтоних сорти. Зову је још и чула. Постоје индиције да се у прошлости гајила на подручју Старог Влаха, много пре угарског утицаја. Претпоставља се да је добила име по жупи Будим, где је Свети Сава основао једну од дванаест епископија, на месту данашњих Ђурђевих ступова. На том манастирском имању сађено је и гајено одабрано воће, чије су се младице касније носиле и садиле у многим манастирима.
Такође се претпоставља да је донета са истока, због чињенице да је Свети Сава на својим многобројним ходочашћима и дипломатским путовањима доносио лекове и зачине, а добијао је и поклоне од царских и црквених великодостојника. Од будимке су касније у Србији настали клонови чулица, ариљка и градац.
У потрази за аутохтоним сортама Митровић је углавном налазио по једно стабло неке старе сорте на окућницама. Наследници најчешће нису сигурни када су посађене, али, на сву срећу, не секу их.
У Борчу, селу код Кнића нашао сам лепоцветку, стару сорту, која је још и најраспрострањенија. Не постоји лепши цвет од њеног. Плод изразито мирише и има укус дуње. Крошња јој је специфична, јер подсећа на жалосну врбу – додаје Лазар Митровић.
Број старих сорти јабука је импозантан. Више десетина сорти ових јабука у народу су назване или по боји и изгледу плода и цвета, по месту одакле потичу или по времену зрења. Тако су сађене ивањаче, које стижу почетком јула, око Ивањдана, а потом петроваче, јер се беру око Петровдана. За њом су илињаче, које се беру после Светог Илије, па крстоваче чије зрење је у септембру.
Берба која никад не престаје
Када би постојао воћњак са већином аутохтоних сорти јабука, свежи и пре свега здрави плодови могли би да се убирају од почетка лета до краја године, па и преко целе зиме до следећег пролећа, јер такве јабуке лако се чувају и дуго опстају. Нису им потребни хемијски третмани.
У последње две – три године саднице старих сорти се више купују него раније. Али, да не буде забуне, раније их нико није тражио, па и минимална потражња од једне до две саднице представља напредак. Углавном се купују саднице будимки, колачара и кожара. С друге стране, расте популарност органске производње. Расте и цена производа који се узгајају без хемије. Здрава храна ће тек бити тражена, те можда има наде за наше отпорне јабуке – каже Саша Чолић, расадничар из Велике Дренове код Трстеника.
Велику наду да ће старе јабуке поново процветати у пуном сјају дају и чувари аутохтоних сорти. Еколошки покрет „Оквир живота“ из Мионице, чији је оснивач Ивана Петровић, оснивач прве банке гена у Србији, донирала је Средњој пољопривредној школи у Рековцу саднице старих сорти јабука. Оне су пре две године посађене на школској економији на површини од 30 ари. Посадили су их ученици и професори, како би мотивисали остале да њихов избор буду заборављење сорте, које се ретко гаје, а пуно вреде.
Скоро изумрле сорте
Шимширка је готово нестала на овим просторима. Плод јој је средње крупан, пљоснат, зеленорумене боје, а месо бело и сочно. У историјским архивима забележено је да су поједина стабла доносила и по хиљаду килограма рода.
Овчији нос је добила име због облика плода, који подсећа на овчији нос. И данас се могу пронаћи појединачна стабла ове јабуке у Жупи и јужној Србији. Покожица је жућкасто румена, а месо сунђерасте структуре и сочно. Веома је отпорна на болести.
Памуклија је готово ишчезла, стара сорта. Сазрева крајем јуна и има жућкасти плод, а месо јој је сочно, слатко и меко, због чега је у народу и добила име памуклија. Касно цвета, па је отпорна на пролећне мразеве, као и на болести.
Масњача је стара сорта непознатог порекла, која је скоро ишчезла са наших простора. Обилно рађа зеленожуте плодове који су прекривени воштаном превлаком, због чега изгледа као да је масна. Њене јабуке не могу дуго да стоје, а забележено је да је склона алтернативном рађању, сваке друге године.
Пише: Биљана Ненковић
