U detinjstvu, sećam se, iako kroz neku maglu željenog zaborava, uvek smo bili u strahu da li će na stolu biti dovoljno hleba. Ostalo od starih i ratnog vremena, ničega drugog, ni mesa, mi mleka, ni slatkiša, samo hleba. Belog. Mekog kao strinina umorna duša.
Zašto strinina? Zato što dok smo bili na selu ona bi jednom nedeljno u odžakliji i pre zore, sejala brašno u naćve ravnomernim pokretima sita levo i desno, pa kad bi završila tresnula bi sito o nogu da ga isprazni, a ispucalim rukama prošla kroz belu masu. Onda bi ga razgnula na sve četiri strane drvenog udubljenja, sipala vodu, razdrobila kvasac i ostavila da se desi čudo. To čudo, mi smo redovno radoznalo nadgledali, podižući teške lanene krpe i rizikujući da ga muve opogane. Strina je za to vreme naložila funuru, prodžarala repušinom vezanom za vrh duge motke i čekala da sagori. Dok gori umesila bi par velikih hlebova dovoljnih za nedelju dana i mnoštvo kravajčića, ukusnih pogača malih koliko da na njih stane kašika kajmaka ili komad sira. I, sve posle bi se svelo na čekanje, na jedvačekanje trenutka u kom celo dvorište zamiriše na sveže, dok ona na loparu pronosi vrelo testo.
Za njom jure kokoši i mi deca, ko će pre da se ogrebe za koji zalogaj. I tu se, kod tog trenutku sećanja, zaustavim. Danas u svojoj petoj deceniji više ne jedem beli hleb, život je svojim tokovima doneo nešto novo. Neke druge hlebove, druge trendove, kažu onaj beli nije zdrav. Bar za mene i za Valentinu Borić koja na svom gazdinstvu u Brajkovcu stvara neke nove uspomene.
– Poljoprivredno domaćinstvo Valentina Borić iz Brajkovca proizvodi hlebove od brašna sa našeg kaćanskog podneblja, odnosno kraja. U pitanju su beskvasni hlebovi od integralnog, pšeničnog, ražanog, heljdinog, ječmenog i lanenog. Lan meljemo – započinje svoju priču Valentina objašnjavajući dalje sam proces proizvodnje.
– Hlebovi se prave tako što se sjedine brašno i voda, ostave da fermentišu 15 do 16 sati, da bi im se zatim dodala soda bikarbona i malo jabukovog sirćeta. Sirće daje vazdušastost, a u kombinaciji sa sodom deluje kao kvasac i hleb nije pljosnat, drobljiv je i nije dekav. Ako bi izostavili sirće bio bi kao tain – kaže Valentina čija je mašta razvila dosta ukusa i slanih i slatkih.
– Hlebove pravimo u kombinaciji sa šljiva-orah, kajsija-badem, lešnik – brusnica, tofu dimljeni i maslina. Trudimo se da nam svi hlebovi budu posni, na vodi i oni budu realno jedan jak obrok hleb– takvog hleba ne možete puno pojesti, dovoljno je parče ili dva.
– Takvog hleba ne možete puno da pojedete. Dovoljno je da isečete parče do dva parčeta i da zadovoljite dnevnu potrebu. Mogu da stoje do sedam dana u frižideru, a možete ga iseći i staviti u zamrzivač – svoje hlebove Valentina peče na starinski način i kad ih probate osetite taj ukus, taj poseban šmek koji ima jelo ispečeno u rerni smederevca.
– Hleb od 600 -7000 grama pečem na smederevcu u dobro ugrejanoj rerni, negde oko 250 stepeni i nekih 50 minuta do sat vremena. Kada se ispeče potrebno mu je mnogo vremena da se ohladi – a šta je ovu maštovitu Brajkovčanku podstaklo da pravi hleb nije bilo potrebno pitati. Zdravlje.
– Zvanično radimo od januara, ali se jako dugo bavim hlebom. Od 2012. godine kada smo naišli na neke zdravstvene probleme, pokazalo se da je ovakav hleb prijao i meni i porodici. Zato sam htela da svoje iskustvo podelim sa drugima. Ovi hlebovi su dobri za ljude sa lenjim crevima, a moj suprug je uspeo da reguliše i sada pod kontrolom održava psorijazu. Sa ovim proizvodom on je sit ceo dan i može da izdrži fizičke poslove – rekla je Valentina Borić iz Brajkovca za Dobro jutro.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
