Црни лук сазрева од краја јула до средине августа. Физиолошка зрелост, а то је фаза када је образована клица и затворени сочни лист, наступа пре потпуног сушења зелених листова, али, луковице су још увек „живе“. Преласком хранљивих материја у њене отворене сочне листове и даље јој се повећава маса. Због квалитета луковице битног за чување, и чињенице да се повећање масе наставља и после вађења, овај посао почиње када половина биљака полегне.
Извађене биљке треба оставити по површини парцеле, у танком слоју, да би се просушиле, „пребациле“ сву нагомилану храну из листова и лажног стабла у луковице и истовремено формирале већи број сувих овојних љуски које ће их штитити за време чувања. Уколико временске прилике то дозвољавају, боље је да се са вађењем сачека пет до седам дана да сва биљна маса полегне, да се врат луковице добро затвори и да оне сазру у земљи. За наше брдско-планинске услове остављање луковица у земљи или на парцели увек је ризично јер долазе дани, посебно ноћи, са нижом температуром, чешће су кише, што доводи до почетка раста коренчића и клице унутар главице на рачун хранљивих материја из затворених сочних листова. Због тога могу настати губици од 35 до чак 75 одсто. Истовремено, излазак луковице (клице) из мировања доводи до брзог прорастања, што се дешава понекад већ у септембру. Брзо прорастање, односно кратко чување карактеристично је за сорту, али и за квалитет саме производње.
Вађење може бити машинско и ручно. Уколико су овојни листови довољно суви и чврсти практикује се потпуно механизовано вађење и брзо складиштење луковица. На малим површинама, у баштама, лук се вади ручно и плете у венце. Они се обесе на промајном месту, где стоје најмање један месец, а може и дуже. То је добар начин просушивања и дозревање лука.
Успех у чувању лука зависи од многих фактора, првенствено од здравственог стања луковица, а важни су и температура и влажност ваздуха у складишту, затим, ту је сорта, од које зависи садржај суве материје. Луковице добијене од биљака оболелих од пламењаче обично у себи носе и мицелију гљиве, која се током чувања шири и изазива труљење. Лук из директне сетве најчешће је мање заражен и погоднији је за чување. То је предност лука добијеног из семена, а недостатак је углавном мањи садржај суве материје за око два процента.
Р. Д. Ј.
