(Наставак из претходног броја)
Безброј је примера успешног лечења тешких опекотина оригиналним мелемом иванградског травара и исцелитеља Јована Шаљића. Зато смо и покушали да сазнамо нешто више о Шаљићевој масти. Tо je сада рударски посао, јер након пола века, већина сведока и учесника ове невероватне фармацеутске енигме није међу живима. Што је најинтересантније, готово сви апотекари који и данас продају „Шаљићеву маст“ убеђени су да је то маст о којој се некада писало, мада уопште ни не личи на њу, а по ефектима лечења је најмање 10 пута лошија од оригинала.
Пише: Александар Павловић
Покушали смо да истину сазнамо од господина Лазара Олушког који је у то време био власник „Менте“ из Падеја. Одбио нас је с образложењем да нема нерава да се повлачи по судовим по тужби Шаљићевих наследника, ако изнесе истину о мелему.
На срећу, затекли смо једног од живих учесника ове невероватне приче. Он је захтевао да остане анониман, управо због тога што је убеђен да би након оног што каже, био тужен бар са пет страна. Додао је да, као пензионер, не може да се повлачи по судовима. Реч је о фармацеуту који је био запослен као инжењер у „Менти“ која је осамдесетих била најјача приватна фармацеутска кућа на просторима бивше Југославије.
– Прича о Шаљићевој масти је холивудски трилер – каже на почетку разговора овај фармацеут у пензији. – Само, нико у овом тренутку не сме да га сними, јер фармацеутска индустрија влада светом. Иначе, ко може да ми објасни да је лек, који је најмање десет пута бољи од свих познатих лекова који се данас у свету користе у лечењу опекотина, једноставно – нестао. На жалост, у квалитете Шаљићевог мелема и сам се уверио, јер сам се непажњом опекао, задобио опекотине другог степена и лечио се најпре лошим лековима.
Наш саговорник добро се сећа средине седамдесетих, када су новине о Шаљићевој масти свакодневно писале, скоро као што данас пишу о Ђоковићу. Кити Свон је била светска звезда и, када је дошла да се лечи у Иванград од опекотина, а пре тога је била у свим најбољим болницама света које су се бавиле пластичном хирургијом, за њом је кренуо буљук светских новинара. Светска штампа је готово свакодневно пратила њен опоравак. То је било време када је Југославија тражила западне кредите и прећутно су сви наши престали да пишу против Шаљића, јер нису могли преко западних медија. Иначе, све до тада Јован Шаљић је био разапињан на стуб срама као надрилекар, попут његовог имењака Јове Мијатовића, популарнијег као деда Јова с Романије.
– Наравно, сви који су имали несрећу да се опеку, годинама су пре случаја с Кити Свон тајно ишли по мелеме код Шаљића у Иванград. Како је тадашњи директор, а касније власник једне од првих приватних фирми „Мента“ из Падеја ступио у контакт с Јованом Шаљићем, заиста не знам, али се сећам да је само једног децембарског јутра, сада далеке 1975, с „тристаћем“ („застава 1300“) на капију наше фабрике стигло „лице с насловне стране“, кога смо одмах сви препознали. Био је то Јован Шаљић – сећа се фармацеут, чију анонимност поштујемо. – Очигледно се већ договорио са директором и онда смо у канцеларију били позвани сви који смо радили на справљању козметичких средстава које је „Мента“ тада радила…
Речено им је да ће од следећег месеца „Мента“ почети легалну производњу Шаљићеве масти. Наш извор памти да је Јово био веома уљудан и да им је на састанку причао да је имао баснословне понуде из иностранства да прода рецепт за своју маст против опекотина, али да њему, као патриоти, то не пада на памет и да неће дати ником право да производи његов мелем, сем некој југословенској фирми.
– Договор је био – сведочи такође наш саговорник, а ондашњи фармацеут у „Менти“ – да ми набавимо базу од хладно цеђеног маслиновог уља, а да он сваког понедељка донесе смешу која би се убацивала у маслиново уље и која би се потом петнаестак минута полако мешала. Сећам се да је, према његовом рецепту, морала да одстоји неколико сати, а потом се паковала у флашице с нашим логом као „оригинална Шаљићева маст“.
Светска сензација из Рима и шок из Иванграда
Када је прва серија изашла из фабрике, имали смо праву свечаност, јер смо сви били убеђени да смо почели с производњом лека који ће из Југославије ићи у читав свет. Није било новина од Триглава до Ђевђелије које нису писале о том догађају, а истовремено су сви пратили стање Кити Свон која се, након потпуног излечења, вратила са супругом у Рим и која је тачно након две године пошто је готово смртно страдала, саопштила да је у другом стању, што је била прворазредна светска сензација.
– И, како господин живот једино може да изрежира, после тих феноменалних вести, уследио је шок – каже наш фармацеут. – Сећам се да сам дошао у канцеларију да попијем кафу, јер је требало да почнемо паковање друге туре Шаљићеве масти, пошто је он и следећи понедељак донео смешу коју смо убацивали у маслиново уље. Негде при крају вести на Радио Београду почетком 1976. чуо сам спикера који је прочитао вест да је у Иванграду изненада преминуо “контрoвезни травар Јован Шаљић”. Прво сам мислио да сањам и окренуо се око себе, када сам видео да је десетак мојих колега спустило шољице за кафу и само се немо погледало. Нико није изустио ни реч.
Само десет дана након што је донео прву смесу коју је сам справио по свом рецепту и убацио у базу од маслиновог уља, Јован Шаљић је напрасно преминуо. С њим су умрле и наде запослених у „Менти“ да ће плате бити повећане за 50 посто, колико је било обећано. Првих 1.600 кутијица Шаљићеве масти из падејске „Менте“ распродато је у апотекама по читавој бившој Југославији у року од месец дана. Остало је неизречено питање да ли је неко у падејској фабрици знао оригиналну рецептуру Шаљићевог моћног мелема и каква је њена судбина?
(Наставак у идућем броју: С Јовом умрла и истина)
