Пише: Светлана Мујановић
Многобројна испитивања показала су да су наше оранице све сиромашније органском материјом. Чак и у најплоднијој Војводини нема више парцела са земљиштем из прве класе, а без тла, богатог хумусом, нема ни високог и квалитетног приноса.
Како је стајњака све мање, пољопривредници проналазе друге изворе органске материје. Једна од таквих замена су биљке за зеленишно ђубрење, назване заједничким именом – сидерати. Зеленишно ђубрење представља важну меру у циљу очувања оптималних физичких особина земљишта и повећања његове плодности. Корист од сидератних биљака, посејаних једне године, одражава се на принос у наредне две вегетације. Појавом нових праваца у биљној производњи, као што је одржива пољопривреда, а посебно органска производња, које заговарају узгој биљака без употребе минералних ђубрива, зеленишно ђубрење све више добија на значају.
Сидерати помажу земљишту и биљкама
Биљке сиредати имају способност да очувају оптималме физичке особине земљишта и повећају му плодност јер га обогаћују органском материјом, побољшавају му биолошку активност, а из њега користе теже приступачна хранива и „преводе“ их у облике које све остале биљке могу лако да усвоје. На тежим земљиштима поправљају биолошку дренажу, а на лакшим повећавају капацитет тла за воду, утичу на педохигијену. Робусном и густом надземном масом стварају неповољне услове за раст корова те тако, посредно, имају и хербицидни ефекат. Уз то, спречавају исушивање земљишта током лета, смањују потребу за додавањем ђубрива, а код лакших земљишта задржавају влагу и штите тло од ерозије.
По општеприхваћеној дефиницији сидерација или зеленишно ђубрење је процес којим се помаже земљишту и биљкама. На који начин?
Биљке за зеленишно ђубриво можемо узгајати као међуусеве, пострне, накнадне, или здружене усеве. Зеленишно ђубрење или сидерација представља планирано уношење у земљиште свеже надземне масе биљака које се гаје искључиво за ту сврху. Ефекти примене зеленишног ђубења првенствено зависе од правилног избора биљне врсте.
Сидерати треба да имају развијен корен који може да усваја и премешта хранива из теже растворљивих једињења и из дубљих слојева у оранични слој, да имају брз пораст и висок принос, квалитетну биомасу и кратку вегетацију.
Усеви за зеленишно ђубрење су врсте из различитих фамилија (Fabacae, Poacae, Brassicaceae). Најчешће се деле на легуминозне и нелегуминозне биљне врсте. Избор усева и успех сидерације зависе од климатских услова, типа земљишта, времена сетве и годишње количине падавина. Биљке сидерати дају оптималне „приносе“ у пределима у којима је годишња количина падавина изнад 700 а најмање 500 мм. Ако је мања, парцелу треба наводњавати. Зеленишно ђубрење некада се препоручивало само за лака, песковита земљишта, да би их обогатило хумусом и везало песак. Међутим, данас се ова мера препоручује и за глиновита земљишта, јер уношењем сидерата она постају растреситија, плоднија и лакша за обраду.
Детелине су најчешћи избор
Најчешћи легуминозни сидерати су: црвена и бела детелина (Trifolium pratense, Trifolium repens) – сеју се у рано пролеће или крајем лета, добро подносе средње тешка и тешка земљишта. Љубичаста детелина (Trifolium incarnatum) сеје се у пролеће или крајем августа на лаганим пропусним земљиштима. Следи звездан (Lotus corniculatus) који се може сејати у пролеће или касно лето, добро подноси екстремне климатске прилике. Лупина (Lupinus albus – бела, L. luteus – жута, L. angustifolius – плава) сеје се у рано пролеће, успева на лаким, песковитим, а добро подноси и кисела земљишта. Добре су и грахорица (Vicia villosa – маљава, Vicia sativa – обична) – може се сејати у пролеће, или озима на јесен, на лаганим и иловастим земљиштима, грахор (Lathyrus pratensis) – сеје се у пролеће на средње тешким и тешким земљиштима, кокотац (Melilotus albus) – сеје се у пролеће на лакшим, песковитим земљиштима, добро подноси сушу. Коњски боб (Vicia faba) сеје се средином марта, добро успева на тешким, збијеним и влажним земљиштима. Поменућемо и сараделу (Ornithopus sativus) – сеје се крајем пролећа, добро успева на лаганим, песковитим земљиштима и еспарзету (Onobrychis sativus) која се сеје у пролеће или крајем лета, а успева на земљиштима која не одговарају детелинама и добро подноси сушу.
Kао сидерати гаје се и нелегуминозне биљке, а то су: репице (Brassica napus) – сеју се у пролеће или крајем августа, на иловастим земљиштима, а нису добре преткултуре купусњачама, огрштица (Brassica rapa oleifera) – може се сејати крајем пролећа, пострно или на јесен јер добро подноси ниске температуре, а препоручује се као сидерат пре кромпира или репе, али не пре купусњача. Горушица (Sinapis alba) може се сејати пострно или на јесен, отпорна је на ниске температуре, смањује зараженост земљишта нематодама, а најефикаснија је када се гаји пре репе или кромпира. Уљана ротква (Raphanus sativus) – може се сејати у пролеће или пострно, не подноси ниске температуре, и ваља избегавати сетву пре купусњача. Фацелија (Phacelia tanacetifolia) сеје се у пролеће или пострно, успева на лаганим и иловастим земљиштима. Добра је преткултура за купусњаче, кромпир и репу. Хељда (Fagopyrum esculentum) – успева на лаганим песковитим, али и иловастим земљиштима. Сеје се крајем пролећа или пострно, јер не подноси ниске температуре. Добра је преткултура за већину усева.
Због боље еколошке адаптације и веће надземне и подземне масе уз више биолошки везаног азота могуће је комбиновати смесе легуминозних и нелегуминозних сидерата. Тако се у пролеће може сејати мешавина горушице, фацелије и јаре грахорице, док је јесен време за заснивање здруженог усева грахорице, грашка, зоби или ражи, која се може користити и као зелена крма.
Раж главни непријатељ корова
На тежем земљишту, где у пролеће долази рани јари усев, сидерат се најчешће заорава у касну јесен, док се на лакшем, на којем се сеју касни јари усеви, заорава тек у пролеће. То је битно због мањих губитака биолошки везаног азота, што значајно утиче на повећање приноса наредног усева. Због већег ефекта зеленог ђубрења, уситњена надземна маса заорава се дубље, како не би сметала у предсетвеној припреми земљишта. Количина органске материје, унесена заоравањем сидерата, зависи од биљне врсте, као и од вегетативне фазе биљке. Већина биљака за зелено ђубрење заорава се после цветања. Када се заору, биљке из зеленишног ђубрива земљиште обогаћују органском материјом током наредне две вегетације.
Најпознатији сидерат је раж. Ова житарица је главни непријатељ корова. Док расте раж у земљиште „убацује“ посебне ферменте који „трују“ корове, а таква његова особина се зове «алелопатија». Зато, за многе закоровљене баште, жито је идеалан почетни сидерат. Сем тога, оно обогаћује земљу калијумом, фосфором и другим микроелементима. Једини његов недостатак је у томе што у пролеће мора да се уклони. Слично делује и овас. Његов корен лепо „риља“ земљу, посејан у јесен добро напредује зими, задржавајући снег. У пролеће или пред крај зиме само се исече и остави. Сва његова зелена маса остаје као храна за глисте које је претварају у хумус. А ако је потребно, када провене, може и да се уситни и заоре. Овас се често сеје заједно са грахорицом, која пуже по њему, и као и свака махунарка, сакупља азот. Само што таква комбинација није погодна као преткултура за грашак, пасуљ, боб и друге махунарке
