Међу нашим вишегодишњим дрвенастим, зимзеленим и лековитим биљкама, клека заузима значајно место. Поред уобичајених назива, постоје бројна имена за ову биљку, односно жбун усправног стабла, с купастом крошњом, а између осталих вења, смрека и клековина. Клека је пореклом с Медитерана. Расте на скоро свим континентима по ретким шумама, пропланцима и на необрађеном земљишту. У Воводини је има у Делиблатској пешчари, на Фрушкој гори и Вршачким планинама, али и широм Сјеничко-пештерске висоравни, на планини Гучево, Златибору, Златару и на Тари, те на подручју Власинског језера. Расте и на Копаонку и Старој планини, као и на многим сушним кречњачким подлогама базофилног карактера.
Клека припада фамилији Cupressaceae. Сматра се да је њено име настало од латинских речи јуниора – млађа, и парере – родити, рађати, јер се лањски плод налази на биљци у време када се образује нови.
Има развијен, дубок и разгранат корен, што јој омогућава да добро користи хранљиве супстанце из земљишта. Захваљујући снажном корену, клека се користи и за заштиту земљишта од ерозије.
Листови су игличасте круте бодљикаве четине. По три су распоређене у пршљен око гранчица. Боја им је од светлозелене до тамнозелене. На лицу листова налази се средишња бела пруга у којој су стоме. На пресеку, четине су трапезастог облика.
ЦЕЊЕНО ЕТАРСКО УЉЕ
Етарско уље клеке добија се дестилацијом из изгњечених зрелих плодова. Бистро је, безбојно до жућкастозеленкасто, посебног мириса. Врло је скупоцено. Ублажава болове, има антисептичко, противупално и диуретичко деловање. Користи се за инхалације у случају бронхитиса и прехладе, јер олакшава искашљавање. Споља се употребљава у купкама, за масажу ради ублажавања реуматских болова. Делује у терапији болести зглобова, пошто у знатној мери продире у ткиво и лечи дубља жаришта болести. Не сме се неразређено наносити на кожу, већ помешано с машћу или неким базичним уљем (маслиново, бадемово уље, мацерат невена).
ЧАЈ
Кашичицу сувих згњечених бобица прелити с 2 децилитра кључале воде, поклопити и процедити десетак минута касније. Пију се две до три шољице током дана (најдуже 10 дана). У случају дисајних сметњи, може се засладити медом.
У мају и јуну цветови се јављају у пазуху листова. Мушки цветови су ситне ресе, а женски шишарице, меснате округле зелене бобице састављене од три љуспе. Сочне су и налазе се на краткој дршци.
Плод – клекиња, сличан боровници, дозрева у другој години па на једном жбуну клеке истовремено има и зелених и зрелих бобица величине грашка.
Зреле клекиње, својственог мириса и слатког ароматичног укуса, сакупљају се од августа до касне јесени, односно почетка зиме, што зависи од надморске висине на којој се биљке налазе и године. Сакупљају се тако што се под жбун рашири пригодна тканина или најлон и тресу зреле бобице. Суше се природним путем, на сеновитом и промајном месту, у танком слоју, уз често превртање.
Кад су плодови суви, одстране се иглице, гранчице и зелене бобице, те пакују у јутане вреће или папирне џакове и чувају у одговарајућим магацинима на дрвеним полицама или на палетама ван домашаја штетних инсеката и глодара.
Стручњаци сматрају да је најквалитетнија клека из Делиблатске пешчаре, јер садржи и више од 3 одсто етарског уља.
Клека се углавном користи у народној медицини. Лековити плодови се користи као диуретик, против назеба, кашља, астме, гонореје, водене болести, дијабетеса, реуматизма… Добра је у случају хроничних и рецидивирајућих запаљења мокраћних путева и за детоксикацију организма.
Нашла је примену и у ветерини и прехрамбеној индустрији. Велике количине клеке троше се за добијање разних алкохолних пића (ракија клековача) и безалкохолних напитака..
Клеку ипак треба опрезно користити. Ако се узима у већим количинама, може да оштети бубреге. Непрекидна употреба дужа од шест недеља, а нарочито неконтролисано узимање, изазива кардиоваскуларне проблеме и појаву беланчевина у крви и мокраћи. Бобице не треба узимати у трудноћи. Уље од клеке не сме се користити за унутрашњу употребу без препоруке и строгог надзора лекара.
Одвар од младих изданака са доста иглица клеке изврстан је за парење отеклих и уморних ногу. Против чмичка на оку помаже сок од зелене клеке.
Захваљујући пријатном, ароматичном мирису и горком укусу, као зачин додају се свеже или осушене бобице рибљим чорбама, маринадама, паштетама, кобасицама, умацима, варивима, киселом купусу, печеном месу, а посебно дивљачи.
Д. Радивојац
Добро јутро број 556 – Август 2018.
