Толерантност према агроеколошким условима, рентабилност производње и повољна цена на тржишту само су неки од разлога због којих у последње време расте интересовање за подизање нових засада. Пласман ове воћне врсте, на домаћем, тако и на иностраном тржишту, олакшаће и интензивна транспортабилност и могућност дужег чувања плодова, али и њихов недостатак и повећана потражња.
У нашој земљи производња лешника задовољава само око десет одсто годишњих потреба кондиторске индустрије, тако да се оне обезбеђују увозом. У последње време све више се напомиње да би ова врста могла да буде један од стратешких производа наше земље у наредном периоду. Меморандум о разумевању, потписан између представника италијанске компаније “Фереро”, светског лидера у кондиторској индустрији и Владе Србије требало би да обезбеди инвестиције које ће допринети да наша земља постане европски центар за производњу лешника.
– У нашој земљи годишње се произведе скромних 1.500 тона лешника, што је веома мало – објашњава проф. др Зоран Кесеровић, председник Друштва воћара Војводине и консултант италијанске компаније “Фереро”. – Примера ради, Турска произведе чак 650.000 до 700.000 тона, док производња у Италији износи око 120.000 тона. Подизање нових засада би обезбедило нове приходе за нашу земљу, а произвођачима би омогућило унапређење и проширење производње.
Сарадња би требало да омогући да површине на којима се ова воћка гаји до 2020. године буду повећане на више од 10.000 хектара. Заједничким радом наших и италијанских стручњака направљен је пројекат развоја производње лешника, који обухвата и примену машина за прикупљање плодова, калибрирање и сушење, које раде на одређеном режиму за сваку сорту. Судећи по потражњи садница, процењује се да ће ове године под леском бити између 500 и 700 хектара. Највеће је интереосвање за саднице калемљене на мечију леску.
– Намера Италијана је да се на нашим просторима унапреди сортна чистоћа – објашњава др Кесеровић. – Због обилније и редовније родности, у засаду треба да буде више сорти. Наиме, за леску је карактеристична честа појава неистовременог цветања мушких и женских цветова, те се узгојем више сорти избегава неродност. Обично се сади једна или две главне сорте и два-три опрашивача. Приликом избора сорте пажња се обраћа на родност, облик и величину плода, рандман језгра, одвајање омотача – (купуле). Посматра се и понашање према условима средине, али и тржиште. Тако прехрамбеној индустрији одговарају ситни до средње крупни плодови, округлог или овалног облика, танке љуске и високог рандмана језгра. За стону употребу погоднији су крупнији плодови, атрактивног изгледа и облика.
Италијански откупљивачи су заинтересовани за сорте намењене кондиторској индустрији попут “тонда ђентиле романа” и “тонда ди гифони”. Савремена производња подразумева и примену одговарајућих агротехничких и помотехничких мера. Подизању засада треба да претходи анализа земљишта и на основу ње ђубрење. Подривање или риголовање на 70 до 80 центиметара је обавезно. Размишљало се да размак у засаду буде 5 д` 3 метра, али се временом ипак усталило на 5,5 х 4,5 – 5 метара, пошто леска преферира осунчаност. Када се посади у засени нема довољно светлости. У таквим условима круна се издужује и више расте у висину, стабла имају мање родних пупољака, листови су већи али тањи, и садрже мање хлорофила. Пожељно је да се сади на промајним, односно местима са сталним струјањем ваздуха, јер су на њима ређа гљивична и друга обољења. Нападу гљивичних обољења подложна је и ако се посади у затвореним долинама, односно мразиштима.
Постављање система за наводњавање кап по кап је обавезно – потрошња воде је најмања, а ефикасност најповољнија због брзине и квалитета наводњавања. Преко система за наводњавање могу да се уносе високорастворљива минерална ђубрива током вегетације. Водом унета ђубрива у кратком року (2–3 дана) доспевају до кореновог система.
Леска се може садити на надморској висини од 200 до 800 метара, иако постоје примери успешног гајења до 1.200 метара. Добро се развија и рађа на обалама река и потока, односно у близини већих водених површина, које одбијају светлост на воћке и смањују температурна колебања. Најбоље успева на благим нагибима са више од преко 800 милиметара падавина годишње, равномерно распоређених.
Може да се гаји као стаблашица, али и као жбун. Код жбунастих форми треба формирати стабло на 40 до 50 центиметара одакле ће се развијати примарне гране које ће носити секундарне и даље родне гране.
Произвођачи су у минулом периоду доста грешили и у заштити леске, напомиње др Кесеровић. Било је примера када је због неадекватне заштите у време формирања плодића род изгубљен. Од болести, најзначајније су пепелница, смеђа пегавост, рупичавост листа, трулеж плодова и бактериозе леске. Међу штеточинама, посебно су значајне лешников жижак (сурлаш), лескина гриња, лескина стрижибуба, лисне ваши, лескин смотавац и други. Са повећањем површина и заступљености леске у Србији стварају се и услови за интензивнији напад паразита и штетних инсеката. У таквим условима, будући произвођачи морају да спроводе повремена или редовна заштитна прскања.
С.М.
Добро јутро број 540 – Април 2017.
