Михољдан, али и Ми’ољдан како су га у нашем селу звали, памтили смо једино тако што су пре њега, увек долазиле миољске задушнице. Оне јесење, када би баба наспремала оно што иначе, никад не би, не зато што је била шкрта, већ зато што се кујне није доватала и са нама децом кренула у посету једном по једном рођаку, испијајући кафе, покоју љуту и заједно са њима обилазећи гробове својих најмилијих. Нама је то био догађај за памћење, јер би у свакој кући добили по неки слаткиш, били смо вољени, мажени, пажени, и што је најбитније, ништа тог дана нисмо радили. А кад би се завршиле и задушнице и прича о томе ко је шта изнео, како је био обучен, да ли је свега било довољно, да ли се неко обрукао, наступиле би припреме за Ми’ољдан. Три, а сигурно два дана пре празника баба би почела да спрема „свечане аљине“, оне које ће тог дана обући и у којима ће је стриц у старом фолцвагеновом кобмију зелене боје, са дрвеним клупама уместо седишта јер је требало потрпати читаву породицу, возио у цркву. У то време црква и црквени празници нису били омиљени у нашој држави, али се наша Загорка, тврдоглаво и без узмицања сваком свецу молила и сваког празновала. А те њене свечане аљине, мајко рођена. На ноге прво танке чарапе, не унихопке већ оне до бутина у боји коже, око којих би обавезно стављала гуме (парче ластиша) да не спадају, затим преко њих исте такве црне, па на крају и вунене доколенке. Затим сукња, обавезно црна да се слаже уз чарапе, па комбине, мајица и кошуља бела, на кошуљу црни џемпер од чисте вуне коју је она ткала и марама цветног дезена подвезана испод браде. Баба се спремала дуже него млада, дуже од свих нас, а било нас је прилично. Тако упарађени потрпали бисмо се у онај зелени комби и ако би нам у реалном времену до цркве било потребно десет, највише петнаест минута, путовали бисмо дуже од сата. Морало се свуда и за све застати, јер баба сем, за задушнице и славе, није често излазила из дворишта, па је ово била прилика да види људе и да се разговара.
По, коначном, доласку у цркву стала би у први ред да је поп Обрен види, да се зна да је дошла. Престајала би целу службу, скрушено, а иначе увек дигнуте главе, с руком преко руке и у неким својим мислима. Пренуо би је њен ратни друг Живко, иначе дедин рођак, друга кућа од нас.
- Јел’ Бајо је ли заладило? – питао би је шиштећи кроз нос и све јој се уносећи у лице, (баба је била његова младалачка љубав, неостварена наравно), а показујући главом на њене вунене „чорапе“.
- Јес’, бога ми, заладило. Ево га Ми’ољдан, ево је зима – било би све што би, одмахујући руком и окрећући главу, одговорила. Некако ми је увек била чудно окрутна према њему, имали су неке неизговорене речи међу собом, што је бабу увек чинило поносно дрчном у његовом друштву. Док смо ми, у цркви, присуствовали тој игри двоје старих, искусних ратника, за то време је стрина која је остала у кући јер не могу све жене да иду, намиривала стоку, завршавала оно што не треба да чека зиму, све по неком реду и редоследу, како би зле силе остале ван ограде, а кућа и окућница мирни.
Текст: Зорица Драгојевић
