За постизање високих приноса у воћарству, праћених одговарајућим квалитетом плода, неопходно је да воћка има на располагању довољне количине хранљивих елемената. Основни задатак исхране је да се воћкама омогући да имају на располагању потребне количине неопходних хранљивих елемената у правом моменту. Када ђубрити, на који начин, којим ђурбивима и којим количинама основна су питања приликом примене ове агротехничке мере. Свака воћна врста има различите потребе за хранивима. У оквиру исте воћне врсте разлике се јављају између сорти. Слабије бујне сорте треба јаче ђубрити него бујне, што је подлога мање бујна, то су потребне веће количине ђубрива. Воћке на вегетативним подлогама треба ђубрити већим дозама од оних на генеративним, старије засаде треба ђубрити доста интензивније него млађе, посебно азотним ђубривима.
С обзиром на то да биљке приносом, тј. плодовима износе значајне количине хранљивих елемената, са повећањем приноса расту и потребе за хранивима. Воћњаци који су засновани у систему густе садње траже знатно веће количине хранљивих елемената. Ако је медјуредни простор у воћњаку затрављен и трава се износи из воћњака, потребне су веће количине ђубрива него ако се земљиште одржава у виду јаловог угара. Савремени засади имају агротехничку меру зеленишног ђубрења- тарупирањем које смањује количину хранива за унос у земљиште. Ако се воћњак наводњава, било којим начином, потребна количина азотних ђубрива мора да се уноси у више наврата како не би дошло до њиховог испирања а исхрана у оваквим засадима са правилном фертигацијом даје изванредне резултате. Најважији од свих чинилаца је земљиште, тј. његове физичко-хемијске и механичке особине. Земљишта лакшег механичког састава се ђубре већим количинама и у више наврата, за разлику од земљишта тежег механичког састава, док су за хемијски сиромашнија земљишта потребне веће количине хранива него за она која су плоднија.
У принципу, воћни засади могу да се ђубре током целе године. Азотна ђубрива се додају на почетку вегетације – када воћке крећу са вегетацијом и то целокупна потебна количина ако су земљишта тежег механичког састава и са дубљим кореновим системом или половина тада, а друга половина крајем маја почетком јуна за земљишта лакшег механичког састава. Ако се током вегетације уочи недостатак азота, он може да се додаје и фолијарно, преко листа. Фосфорна и калијумова дјубрива се уносе у касну јесен и то у новембру. Најбоље их је унети, плитко-заоравањем, тањирањем и сл. Остали неопходни елементи се додају фолијарно у току вегетације или ако се уочи њихов недостатак или у савременим засадима преко система за наводњавање.
Стајњак се уноси у јесен и обавезно плитко заорава . Ова мера мора да се спроведе одмах по његовом растурању, најбоље истог дана. Фосфорна и калијумова ђубрива морају да се унесу у зону кореновог система, и то најбоље заједно са стајњаком. Азотна ђубрива се уносе плитко у земљиште или на влажно земљиште. Старији засади се ђубре по целој површини парцеле, а млади само око биљке. До потребних количина хранива најсигурније може да се дође хемијском анализом земљишта, али уз истовремену хемијску анализу листа. Једино тако може да се сагледа право стање исхрањености воћке, њене потребе за хранивима, као и количине хранива у земљишту које јој стоје на располагању. С обзиром на то да нам анализа листа није лако приступачна метода, делимично нам може помоћи анализа плодности земљишта на основу које се врши исхрана биљака, што нам свакако значи и много је боље него ђубрити напамет или још горе не ђубрити.
ПСС Лозница
