Паприка спада у најрентабилније поврће, а производња у затвореном простору је, и поред већих улагања, најисплативија, посебно када се ради о раним и средњераним селекцијама. Узгој паприке у заштићеном простору се не разликује много од оног на отвореном пољу. Разлика је у томе што се у баштама под кровом могу контролисати микроклиматски услови, а период плодоношења је продужен, због чега се постиже већи принос.
Заштићени простори могу бити: ниски и високи тунели, пластеници – једнолађни и вишелађни, венто стакленици… Који тип заштићеног простора ће се користити зависи од грејања, подлоге, инвестиционих могућности и обима саме производње. Препоручује се и употреба полиетиленске фолије као малча јер има многоструку предност – чува влажност у подлози, спречава раст корова, омогућава интензивнији пораст плодова и ранију бербу.
Паприка је прилично захтевно поврће, много тражи, али узвраћа богатим родом. Оптимална температура земљишта је 25 Целзијусових степени, и ваља је константно одржавати. Температура ваздуха за клијање и ницање је 30, цветање и образовање плодова 25 степени дању и 16–21 степен ноћу. Осетљива је на ниске температуре и мраз, а такође и на температуре изнад 38 степени. Паприка је биљка кратког дана и захтева велику количину светлости (30.000 лукса). И потребе за водом су велике (120–600мл дневно), због чега је добро да се пре расађивања постави систем за наводњавање кап по кап, а температура воде за заливање треба да је 25–27 степени. Тражи богато, плодно земљиште, чија је пН вредност 6–7. Ако се гаји на отвореном, за њу ваља бирати парцеле на којима су предусеви биле житарице и легуминозе. Ђубри се органским и минералним ђубривима и то са 40–50 т/ха свежег стајњака, а за планирани принос од 10 тона уноси се до 42kg N, 17kgP2O5, 75kgK2O. У пластеницима и тунелима уноси се 20–40 т по хектару стајњака, а прихрањује се у дватри наврата – први пут када се добро укорени, а други у периоду раног плодоношења. На истој парцели не сме се узгајати бар четири до пет година.
Пре садње потребно је да се земљиште стерилише термички или хемијским препаратима. За осавремењивање пластеничке производње ваљало би да се уграде климатске станице да би се пратили температура ваздуха, релативна влажност, концентрација угљендиоксида и интензитет сунчеве светлости. Вентилација је посебно значајна у летњем периоду јер висока температура негативно утиче на вегетацију биљака.
У пластеницима паприка се узгаја и без подлоге (у систему хидропоније). Супстрати у хидропонском узгоју су органског и неорганског порекла. Органски су пиринчане љуске, кора дрвета, пиљевина, отпаци сламе, кукурузних кочанки и окласине, а неоргански камена вуна, кварцни песак, експандирана глина и др. Такве подлоге имају много предности – смањена опасност од болести, мање хемијских средстава и ручног рада, а нижи су и трошкови производње, уз истовремено повећање приноса.
Расад паприке се производи у различитим врстама заштићеног простора: топле леје, тунели, пластеници и стакленици, а сетва може бити рана, средњерана и касна, у тунелима без грејања и у пластеницима са грејањем. У пластеницима за рану и средњерану производњу, без обзира о којој врсти заштићеног простора је реч, неопходно је обезбедити загревање. Да би се убрзало ницање ваља сејати наклијало семе. У клијалиштима се сеје омашке или у редове 5х1цм, тако да се добије око 1.500 до 2.000 биљака по квадратном метру. Расад паприке може да се производи и у контејнерима са око 100 сетвених отвора. Паприка клија и ниче за 7 до 14 дана, а пикира се када се појави први пар сталних листова. Код раних сорти (рана производња) расад се сеје крајем јануара или почетком фебруара, а расађује крајем априла или почетком маја.
Код нас је најзаступљенија средњерана производња. Сеје се у марту, у топле леје или пластенике са грејањем, расађује у мају у пластенике без грејања, а бере у јулу или почетком августа. За касну производњу сеје се крајем марта или почетком априла у хладне леје, а расађује крајем маја и почетком јуна. Да би се добио квалитетан расад оптималан број биљака је 600–700 по квадратном метру, а за то је потребно 5–8 грама семена. Расад ваља да буде стар 60–80 дана, са развијеним листовима и стаблом и богатим жиличастим кореном. Биљчице у леји се негују и заливају, не често него ређе с већом количином воде. Важна мера у овом делу производње је каљење расада – прилагођавање биљака нижој температури, а практикује се седам дана пре пресађивања. Важно је и да се баште редовно проветравају.
У почетној фази раста биљака залива се са 15 до 20 литара по квадратном метру, а у време цветања и плодоношења са 20–30 литара сваких седам до десет дана. Због велике бујности стабла неоходно је да се биљке подупиру, односно везују, те се због тога и гаји у шпалиру. Слабе и сувишне гране ваља уклонити, односно орезати. За сигурнију оплодњу уносе се бумбари. Корови се сузбијају најчешће окопавањем. Постоји три типа паприке: крупноплодне, ситноплодне (феферони) и табаско. Берба љутих папричица почиње 40–50 дана, а сорти крупних плодова 60–70 дана од расађивања. Просечан принос сорти љуте паприке је од четири до пет килограма по квадратном метру, или 120 плодова по биљци. Код сорти крупних плодова може се убрати до десет килограма по квадратном метру, односно 20–30 плодова по биљци.
С. Мујановић
Добро јутро број 538 – Фебруар 2017.
