Када се каже пчеларство обично се мисли на пчелара, не и на пчеларку, али су жене, према речима Марине Петковић из лесковачког села Доњи Буниброд, Богом дане да се баве пчеларењем јер су „створене да одгајају, хране, чувају од болести, а то је суштина овог племенитог занимања”.
У свет пчеларства ушла је случајно пре 19 година као зрела жена, а данас је једна од малобројних професиналних пчеларки у нашој земљи. Одгаја матице и ројеве за колеге пчеларе и едукована је менторка за младе пчеларе и пчеларке.
– Моји гени и сплет срећних околности, односно један рој који је слетео у наш димњак увели су ме у овај свет који ме потпуно фасцинира. Моји преци су се бавили пчеларењем, успешно, али за данашње прилике примитивно. Мени су се пчеле десиле када сам имала 32 године и када ми је дете већ поодрасло, па је било време да нађем посао. Тражила сам нешто да радим, али и да волим то што радим. Предузимљива сам и волим да креирам своје време, па ми је у шали један познаник рекао „ви никада нећете наћи посао али ви сте створени за предузетницу”. Нисам тада тачно ни знала шта значи бити предузетница. У таквом расположењу десио ми се рој, сасвим изненада. Без било какве пчеларске опреме само са плетаром успела сам да скупим пчеле из димњака. И то је био тај моменат. Фасцинирало ме је то организовано друштво, матица која ми долази у руке, једноставно савршенство тог роја – присећа се Марина својих почетака у пчеларењу. Страх од пчела није имала, заволела их је још у детињству, а из те љубави од једне дошла је до две кошнице, а касније све више.
Од једне кошнице већ прве године повећала је број на четири и десило се да је та прва кошница донела 45 килограма меда.
– Помислила сам шта би било да имам 10, 20 кошница. Толико сам им се посветила да сам сваке године кренула да дуплирам број. Целу себе сам давала. Улагала све што сам имала и сада сам ту где сам потпуно задовољна оним што сам постигла. Подршка породице ми је драгоцена јер су они препознали да радим оно што волим и да сам успешна у томе.
О својим почетним искуствима са колегама пчеларима Марина не жели да говори јер је успела да се докаже у „мушком” занимању. У прилог овом говири чињеница да су пчелари купци њених матица и ројева.
– Они препознају да ја квалитетно радим и тако сам задобила поштовање. Пчелари су вредни људи јер пчела тражи пастира, неког ко ће да је посматра и ускочи да јој помогне да преживи. Опстаће само они пчелари који имају осећај за живо биће, ко воли и разуме пчеле и само тако ће му пчеларење представљати задовољство а не муку – оцењује Марина која са радошћу прихвата да младе уведе у овај свет.
– Ко не воли природу немој да се бави пчеларењем, то је мој први и најважнији савет. Младе пчеларе и пчеларке питам затим шта очекују од пчеларења. Ако ме питају колико меда вадим од једне кошнице онда знам да ово није пут за њих. Али, ако имају сјај у очима када причају пчелама онда су то види љубав. Дође на крају и добити али прво треба много љубави, труда и знања – рекла је Марина за Добро јутро.
Пише: Д. Алихоџић
Фото: Приватна архива саговорника
