Од првобитног корова до цењене намирнице парадајз је прешао дуг пут. Створене су многе сорте и хибриди широм света, а данас се у Србији води права борба за очување старих сорти, за које важи правило да рађају непоновљиво укусне и нутритивно драгоцене плодове. Повратак старих сорти није само носталгична емоција, већ и очување биолошког наслеђа и здравља људи и природе, јер су отпорне и гаје се без употребе пестицида и дехербицида.
Јабучар – Кажу да је без премца, не само зато што је домаћи, већ и због одличног укуса и ароме и зато што има идеалан однос шећера и киселина. Има доста суве материје, сладак је и лако се љушти, те је добар за зимницу. Џиновски јабучар роди око 12 килограма по струку. Рађа у гроздовима, а један плод у просеку је тежак око 150 грама. Цена му је за 30 до 50 посто виша од цене хибридног парадајза и погодан је за органски узгој.
Воловско срце – Називају га још и бифтек парадајз. У питању је рана сорта, која сазрева за 80 дана од сетве. Воловско срце важи за нашу стару сорту, али је познат у целом свету. Овај парадајз срцоликог је изгледа, сочан, интензивног мириса, меснат је, са пуно комора унутар плода и набијеног је меса. Има релативно мало сока и умерену киселост. Плод може да достигне тежину од једног килограма. Зрење почиње изнутра, тако да је плод зрео и укусан, док споља изгледа помало зелено. Када је споља потпуно црвен, већ је презрео. Ако је убран у правом тренутку, на хладном месту, али не у и фрижидеру јер се тако зауставља процес зрења, може трајати око недељу дана. Осим за салату, одличан је и за пуњена јела. Ова се сорта ретко узгаја у комерцијалне сврхе, јер није погодна за механичку бербу и за транспорт.
Шљивар – Ово је наша врста черија, данас веома ретка, имају је тек појединци. Шљивар је укусан и пикантан, веома је родан и одличан за припремање соса и за флаширање. Пре једног века и више на нашим просторима није постојао други парадајз, јер су се јабучар, поморавац и остале крупније сорте, појавили тек касније. Плод му је јајаст, у облику шљиве, дужине 4 до 6 центиметара, црвене боје. Изузетно је сладак, није захтеван што се тиче земљишта, прилично је отпоран на болести, обилно рађа и биљка је препуна плодова који су у гроздовима као код чери парадајза. Рађа све до првих мразева. У Италији гаје сличну сорту Рома, која потиче из Америке, и плодове користе углавном за прављење пелата.
Cherokee purple – У питању је веома стара сорта, пореклом из Северне Америке из племена Чироки. Данас је веома ретка и једна од најскупљих. Код нас је готово непозната. Специфичан је по томе што је плод веома сладак, те га многи љубитељи и колекционари старих сорти сматрају за један од најукуснијих. Врло је репродуктиван, отпоран и родан. Код нас одлично успева и у пластенику, и на отвореном.
Данас га у Европи има само код љубитеља баштованства. Плодови могу да нарасту до 500 грама. Плод је прошаран меснатим коморама, које се гранају од средине.
Линколн (Original Abe Lincoln Tomato) – Изузетно стара, данас веома ретка сорта, која је званично представљена у једном магазину у Америци тек 1923. године. Плод је набијен, с врло густим месом и убраја се у најукусније сорте. Има мала семенска језгра, и веома је крупан, просечна тежина плода је око 400 грама. Уз добар узгој, рађа око 10 килограма по струку. Одличан је за салате, кечапе, сосове и пасте, за љубитеље старих и квалитетних сорти и за органске баштоване.
Црни принц – Стари руски варијатет парадајза, округлих плодова, са солидном тврдоћом и изузетног укуса. Једна од најомиљенијих сорти црног типа парадајза у свету. Изворно долази из Иркутска, и сматра се правим сибирским парадајзом, јер је веома отпоран на хладноћу. Препун је сока воћног укуса и одличан за конзумирање у свежем стању.
