Поврће морамо често заливати, јер му је корен у плитком слоју земљишта у којем су резерве влаге ниске и нестабилне, а надземни делови обично су бујни и троше пуно воде.
И вишак воде неповољно делује на биљке па из превлажењних башта добијамо мањи род и плодови садрже мење шећера, витамина и минералних материја.
Пољопривредници знају да је међу свим биљкама најжедније поврће. Због чега је то тако није тешко објаснити. Коренов систем ових биљака налази се у површинском слоју земљишта, где су резерве воде мале и нестабилне, а бујна надземна маса троши је понекад и нерационално. Због тога је за успешну повртарску производњу неопходно наводњавање. Али, и у заливању не ваља претеривати.
Како недостатак воде, тако и вишак неповољно делује на биљке. У условима превлаживања деобија се слабији род, плодови садрже мење шећера, витамина и минералних материја. Ако се земљиште прекомерно влажи дужи времснки период, забарује се и стварају се анаеробни услови. У таквом супстрату корени немају довољно ваздуха, биљке заостају у порасту, жуте, вену и угињавају. Није добро ни када се нагло и у континуитету смењују висока и ниска влажност. Због наглих промена садржаја воде у биљкама пуцају корени и плодови.
Кап по кап – најбољи систем
Заливање би требало, у зависности од температуре, количине падавина и фенофазе биљака, понављати сваких три до пет, или пет до седам дана током вегетације, а у условима екстремне суше и сваког другог дана. Што се тиче начина наводњавања, тренутно најбољи и најрационалније заливање поврћа јесте системом кап по кап јер, поред низа предности, омогућава и истовремену прихрану биљака.
У повртарској производњи увек треба имати на уму да нису све врсте подједнаки потрошачи воде. У односу на захтеве према влажности земљишта повртарске биљке сврставају се у четири групе. У првој су врсте које интензивно усвајају воду из земљишта и троше је интензивно, имају добро развијен коренов систем као и надземну масу, а такве су, рецимо, целер, кромпир… Следе оне које интензивно усвајају воду и економично је троше, имају развијен корен и грађу листова која спречава претерану транспирацију, као шаргарепа, шпаргла… или су им листови прекривени маљама, попут парадајза и лубеница. У врсте које слабо усвајају воду, а много је троше спадају биљке слабо развијеног корена и бујне надземне масе, све купусњаче, паприка, салата… Најзад, имамо и врсте које слабо усвајају воду и слабо је троше, имају слабо развијен корен и малу транспирациону површину, попут лукова.
Оптимум влаге – максимум приноса
Повртарским биљкама потребна је повишена влажност земљишта, јер већина врста има корен слабе усисне моћи, распрострањен у мањој запремини земљишта. Он се налази у површинском слоју, у којем су резерве воде мале и нестабилне. На почетку вегетације корен се споро развија па и после 40-50 дана највећа маса налази се у слоју од 10 до 20 центиметара, где је неопходно одржавати повољну влажност, што је отежано. Поред тога, већина повртарских биљака има од 10 па и до 26 делова надземне масе у односу на један део корена. Због тога, принос неког поврћа нагло опада уколико се влажност земљишта, иако висока, и мало спусти испод доње оптималне.
